Черчил омогућио стравичне злочине над Србима!

Британци пропустили немачке крстарице у Црно море 1914. и довели до руске и српске катастрофе. „Гебен“ и „Бреслау“ у Црном мору су изазвали више смрти и уништења од било које друге групе бродова

vinston-cercil

Винстон Черчил је 1914. као лорд адмиралитета одлучио да британска медитеранска ескадра пропусти најмодерније немачке крстарице „Гебен“ и „Бреслау“ у Црно море, иако је рат већ почео. Оне су изазвале „више смрти, несреће и уништења“ од било које друге групације бродова икада, написао је Черчил у мемоарима неколико децнија касније.

– Улазак „Гебена“ и „Бреслауа“ у Црно море потпуно је променио стратешку ситуацију. Од мирне позадине Антанте, где је Русија контролисала ситуацију, оно се претворило у ратно подручје. Последице по јужну Русију и Балкан биле су катастрофалне – каже др Алексеј Тимофејев из Института за новију историју Србије.

Немачки бродови су под турском заставом бомбардовали руске луке, после чега Турска ступа у рат на страни централних сила. После тога руски десант на Бугарску више није реалан, па и ова земља улази у рат на страни непријатеља.

– За српску војску то је значило рат на два фронта, који није могла да издржи. Он се 1915. завршио падом Србије, албанском голготом, окупацијом, масовним стрељањима и другим страхотама – каже др Тимофејев.

Он подсећа на речи енглеског историчара Корбета да је пропуштање „Гебена“ и „Бреслауа“ мрља у историји енглеске морнарице за коју је одоговоран Черчил. Он никад није преузео одговорност за ту одлуку. Сву кривицу је свалио на свог пријатеља адмирала Трубриџа, једног од команданта британске медитеранске флоте. Он је завршио на војном суду, али је ослобођен, јер се показало да је само слушао Черчилове наредбе. Ипак, неко је морао да буде крив, па је Трубриџ смењен и цинично послан да буде командант групе британских артиљераца у Србији, чији је пад 1915. директна последица Черчилове одлуке.

– Черчил је 1914. као први лорд адмиралитета стајао на челу флоте која је у највећој мери решавала важна питања британске империје. Као што знамо, Британија има максиму да нема сталне савезнике и непријатеље, већ само сталне интересе. Иако јој је Русија била ратна савезница, она је сматрана супарником као и Немачка кад је реч о утицају на источном Медитерану, коме припадају Црно море, Левант и Балканско полуострво. У том смислу треба посматрати и пропуштање немачких бродова. Британија је желела источни Медитеран као забран у коме искључиво она има контролу – каже др Тимофејев.

Зато британска средоземна флота, иако је била неупоредиво јача, није напала крстарице „Гебен“ и „Бреслау“, иако се знало да је реч о бродовима огромне ватрене моћи. Командант елитне ескадре од 4 крстарице и 8 разарача адмирал Трубриџ добио је наређење да се држи даље од „надмоћних снага“.

– Британије је желела да источни Медитеран остане под контролом Османске империје, која је била под контролом Енглеске. Међутим, Турска се измакла контроли и ушла у савез са Немачком – каже др Тимофејев.

Кад су „Гебен“ и „Бреслау“ дошли до Цариграда они су формално ушли у турску флоту и на јарболе подигли заставе с полумесецом. Турска је званично била неутрална, па су и они постали „неутрални“ и напад на њих је постао немогућ.

– Упркос подизању турских застава, на бродовима ни после тога није било ниједног турског морнара ни официра, комплетна посада је била немачка – каже др Тимофејев.

Турци су 15. августа раскинули све поморске споразуме с Британијом, а њеној војно-поморској мисији наредили да напусти Османско царство. Русија је 27. септемброа добила тежак ударац јер Турци затварају њеним бродовима пролаз кроз Босфор и Дарданеле, стратешку артерију руске флоте. Тачка без повратка пређена је 29. октобра кад су „Гебен“ и „Бреслау“ на челу ескадре турских ратних бродова упловиле у Црно море и напале руске луке Новоросијск, Одесу и Севастопољ. „Гебен“ руши Севастопољ са својих 10 топова калибра 280 милиметара и 12 топова калибра 150 милиметара. У нападу на Новоросијск „Бреслау“ потапа 14 пароброда на везу у луци и пали 40 танкова с нафтом која се као ватрена река тече улицама града. Русија је објавила рат Османском царству 2. новембра, а Британија и Француска три дана касније. Од тада немачки бродови штите транспорте турских војника према кавкаском ратишту и нападају руске војне и транспортне конвоје. После уласка Турске у рат руско снабдевање и извоз зависе од Дунава.

– Дунавом стиже неопходан војни материјал, пре свега експлозив и мотори из Француске. Роба иде преко луке Солун, а затим железницом преко Ниша до луке Кладово, где се претовара на бродове. Контрола Дунава до српске границе је животно важна за Русију, али и за Србију. Иако је добијала помоћ и од других савезника, руска војна помоћ је и по количини материјала, екипа и резултата највећа – каже др Тимофејев.

Међутим, улазак Бугарске у рат је непрестана претња за прекидање главне српске и руске линије снабдевања. Руска војска управо од мисија упућених у Србију добија обавештајне податке да се Бугарска спрема за издају и да су били оправдани захтеви војводе Мишића за превентивни напад.

– Велика кривица је била на самој Русији што није прихватила предлог Србије о искрцавању у Бугарску. Руско министарство војске подржавало је ту идеју, али томе се оштро противило министарство спољних послова у коме су главну реч водили либерали, англофили – каже др Тимофејев.

Док се ситуација на Дунаву и Црном мору закувавала Енглеска је покушала преузме контролу над мореузима.

– У априлу 1915. почела је Галипољска операција, која је била Черчилова идеја. То је још један пример дволичног односа Енглеске с Русијом. Енглеске, новозеландске и аустралијске трупа су у десанту на Галипоље претрпеле страховите губитке. Зар мислите да би Британија толико крварила да би заузела мореузе и поклонила их Русима? Галипоље јасно показује да Британија није хтела да дели са савезницима оно што је желела само за себе – каже др Тимофејев.

После галипољске катастрофе Британија је морала да се повуче с Дарданела, а Черчил је смењен с места лорда Адмиралитета. Ипак и за ову катастрофалну грешку Черчил је нашао кривца. Средином 1915. он јавно и агресивно оптужује Србију да је крива за атентат у Сарајеву и да је одговорна што Бугарска прелази на непријатељску страну.

– То су биле бесмислице, али се понављају до данас. Управо је улаз „Гебена“ и „Бреслауа“ с ослонцем на Черчилову наредбу омогућило да Бугарска уђе у рат, забије Србији нож у леђа и пресече дунавску артерију снабдевања Русије. Србија је тако избачена из рата, а Русија је изгубила могућност да сузи фронт спајањем са српском војском, како је било планирано – каже др Тимофејев.

Саговорник „Новости“ констатује да је британско пропуштање немачких бродова у Црно море на крају резултирало Фебруарском револуцијом и изласком Русије из Првог светског рата.

– Људи који су организовали фебруарску револуцију били су експоненти Велике Британије. Баш као што је бољшевичка влада на почетку користила помоћ Немачке. После тога Србија више није имала на кога да се ослони. Пропала је руска идеја прављења веће православне државе на Балакну и прихваћена одлука Француске и Енглеске да дође до стварања заједничке државе од међусобно некомпатибилних народа, која није могла да успе. Зато, без устезања, можемо рећи да је продор „Гебена“ и „Бреслауа“ завршио Фебруарском, а затим Октобарском револуцијом и стварањем Југославије – закључује др Тимофејев.

СУКОБ ЗБОГ МОРЕУЗА

Пропуштање немачких ратних бродова у Црно море било је фатално за највиталнији руски интерес због кога је Русија и ушла у рат, каже др Тимофејев.

– За Русију је кључно питање мореуза Босфора и Дарданела. Сва остала питања била су секундарна, због њих империја не би ушла у рат. Мореузи су од животног значаја за Русију, јер се њима одвија највећи део руске трговине са светом – каже др Тимофејев.

ЧЕКАЛИ РАТ У ПУЛИ

Велике силе су се још од 1907. прегруписавале и припремале за велики сукоб, тако да је прича о одговорности Србије бесмислица, сматра др Алексеј Тимофејев. – Најновији немачки ратни бродови „Гебен“ и „Бреслау“ су већ 1912. допловили у Средоземље. Задатак им је био да у случају већег сукоба пресеку морски саобраћај између Алжира и Француске. Почетак рата 28. јула 1914. оба брода затекао је у луци у Пули у Јадранском мору, што није случајно – наводи др Тимофејев.

 

Извор: Новости




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *