Част и дата реч

Први светски рат

Казивање Душана Милутиновића

На Орловом гнезду, испод села Ивена, тог поподнева стиже војник кога сам послао по воду. Носи воду и води – бугарског војника! Рапортира. Ухватио је, рече, доле на извору овог Бугарина, баш кад се спремао да пође са дванаест чутурица воде. Молио је да га пусти. Гледам тог Бугарина: старији је од мене десетак година. Смртно је уплашен, али не због евентуалне смрти, давно је он главу ставио у торбу, баш као и сви ми у то време. Друге су га бриге мориле.

Спустио је чутурице пуне воде преда ме, гледајући ме право у очи. Знам, рекао је, да се заробљеници правдају на разне начине, моле за милост. Ја то нећу. Није ми жао да изгубим живот. Моју породицу ће да слисте. Тако су нам рекли, ко се преда његова жена и деца биће – убијени. А моји официри не знају да сам заробљен, мислиће да сам се предао…

Гледао сам га. Ни суза, ни показивања слике жене и деце. Ништа од свега тога. Веровао сам му. Дао сам војницима да попију воду, вратио сам му чутурице и одредио војника да га испрати до извора. Пустио сам га. Нико ме никад због тога није укорио, нико позвао на одговорност. Нико ме није питао: ко је теби, поднаредниче Душане Милутиновићу, дозволио да тако поступаш са заробљеником… Нико ми није пробацио да сам пустио крвника свог народа. Пустио сам човека, уверен да није крив за крвопролиће, сигуран да није изазвао рат…

Но, то је само једна епизода. Оно што се догодило на Божић 1917. године, може се многима учинити невероватним. Сведок сам и учесник тог невероватног догађаја. После огорчених и крвавих борби на Кајмакчалану, Сивој Стоми, Будимирцима, Црној Реци, Чукама, Орловом гнезду, Ивену, Битољ је заузет падом коте 1212, 8. новембра 1916. године. Тако се тога дана, српска војска нашла на својој ториторији, а поред Битоља, имала је и неколико села: Петелин, Скочивир, Рапеш, Браник, Груниште, Старовине…

Бугарски војници су још раније држали положај Западни крш. Изградили су утврђења, поставили бодљикаву жицу и друга обезбеђења. Мој први батаљон Четвртог пешадијског пука Дринске дивизије, био је испод самог њиховог положаја. У ствари, наш положај био је највише 60 метара удаљен од бугарског…

И нама је речено да се што пре и што боље утврдимо, јер ћемо, вероватно, ту зимовати. Ископали смо ровове, подигли настрешнице, изградили смо крстила и поставили бодљикаву жицу. Тако су пролазили дани. Свесни да се налазимо на нашој територији и да имамо Битољ у рукама, тражили смо дозволу од старешина да пошаљемо курире да набаве намирнице у Солуну или Воденом како бисмо прославили Божић. Новац је прикупљен, курири су отишли по намирнице и вратили се са мазгама, које су вукле сандуке…

Ровови су оживели. Чује се песма. Иде се из рова у ров и честита празник. Проналазе се људи из истог краја, комшије, рођаци и дугогодишњи пријатељи. Пије се и врућа ракија. Наш командир, резервни капетан Милан Станојевић, учитељ из Мачванског Прњавора, који дочекује празник са својим војницима у рову, пева… Песма се прихвата, одјекује свуда наоколо, допире до бугарских ровова. Неко је командовао: „Ка оружју!“ Затим: „Паљба увис!“ Из бугарских ровова – узвратише такође плотуном увис. Наши војници почеше да излазе из ровова, држе високо уздигнуте флаше пића. Наши се крећу, а с бугарске стране не пуцају. Радисав Савић, поднаредник – питомац подофицирске школе, висок два метра и 12 сантима – искочи из рова и крену према бугарским жицама, вичући: „Ајде, браћо да попијемо! Срећан Божић, Христос се роди!“. Чудио сам се овом поступку, поготово што сам знао да је три месеца раније Савић био рањен у – нос. Пошто је био висок, сваки ров му је био низак, па га је непријатељ лакше уочавао и гађао. Куршум му је однео врх носа… А сада, види: иде право на Бугаре… Наши војници иду за њим без оружја. Гле! Из ровова искачу и бугарски војници! Ту, на ничијој земљи, између ровова, настаде грљење и љубљење, као да никада до тада нису ни метка опалили једни на друге… То је заиста невероватно…

Код нашег командног кадра завлада збуњеност. Деспот Дамљановић, активни капетан, командир митраљеског одељења, наређује да се отвори паљба, у – гомилу људи. Војници за митраљезом, препознају своје другове и неће да гаћају. Одбијају да изврше наређење. Командир псује и настаје мучна сцена…

Изађем из ровова и упутим се према тој мешавини наших и бугарских војника. Позивам их да се врате. Они ни да чују. Истрча преда ме један бугарски наредник-ђак. Лупа се у груди и виче: „Ја сам присталица Стамболиског, ја сам против рата са Србијом. Срећан сам што сам доживео овај сусрет…“. Рече да се зове Борис Атанасов. Отрча до свог рова да донесе чутурицу праве српске ракије да нас почасти…

Овај призор је са осматрачнице гледао Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије. Не зна о чему се ради, свакојаке мисли му се врзмају по глави… Цупка с ноге на ногу чека да га неко обавести шта се збива. Кад га је издало стпљење, зграби телефон, па уз псовку викне: „Артиљеријо, зашто ћутиш?! Отвори одмах ватру из свих оруђа на Западни крш!“ Тог тренутка артиљерија груну из око 60 топова. Западни крш и бугарски ровови били су у огњу. Парчићи граната и камења падају и с ове, наше стране, где су наши и бугарски војници који су били изашли из ровова. Излетео је с чутурицом и Борис Атанасов, али га је топовска граната подигла високо… Треснуо је о земљу. Више се није подигао. Артиљерија само бије и бугарски војници немогу да се врате у своје ровове…

Да не би било жртава, ми се повучемо у ровове и поведемо Бугаре. Рекли смо им да се неће ништа догодити. Дали смо им реч. Чим се ватра стиша, омогућићемо им да се врате. Догаћај је из часа у час бивао све драматичнији. Неки официри су хтели да Бугаре третирамо као заробљенике! Војнике обузео гнев, неће ни да чују за то. Траже да се поштује њихова реч. Неки чак и прете: њихова реч не сме бити погажена па машта се догодило…

Ко зна како би спор био решен да није устао капетан прве класе Милан Станојевић и рекао: „Тражим да буде онако како су наши војници рекли Бугарима! Војници који су прошли кроз највеће муке и искушења и остали верни отаџбини, морају сада да остану верни – својој речи! Према томе, Бугарима треба омогућити да се несметано врате у своје ровове“. Реч командира Станојевића, иначе учитеља, била је поштована… Бугари су се вратили. Ипак, један је остао: млади Македонац Трајан Апостолов – није хтео да се врати. И он је изјавио да је присталица Стамболиског и да не жели да ратује против српских војника. Он је до краја остао у нашој војсци. Није третиран као заробљеник, већ је све време био слободан. Сам је одлучио да помаже куварима.

Антоније Ђурић – „Солунци говоре“
Просвета, Београд, 2008.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *