Цар Николај у небеској Србији

Пише: Бошко Козарски

Радуј се, кротки и тихи Царе!

Радуј се, пред Господом смерно си ходио! Радуј се, животом својим гордост демонску победио си! Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си! Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи! Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео! Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

Уколико се осврнемо ка прошлим временима биће више него јасно да је Србија кроз историју имала мало искрених пријатеља као што је то био Свети цар Николај Романов. О томе колико је последњи руски цар био привржен нашој земљи, говоре и историјски подаци о сусретима тадашњег министра иностраних послова Русије Сергеја Сазонова и високог српског дипломате професора Александра Белића у пролеће 1915. године.

Сазонов је пренео Белићу ставове цара Николаја: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!“

И била је, али се прекрстила и под своје окриље примила лажно умиљате католике са још увек крвавим рукама. Крв је била српска. Но, то није тема, већ одлука благоверног цара сверуског који је своју круну, своје царство, жртвовао за опстанак српског имена након Албанске голготе.

Јуче спаситељ, а данас светитељ кога се молитвено сећамо. Пре тачно сто година у Јекатеринбургу зверски је убијена цела породица Романов. Прекинута је династија која је трајала 300 година. Русија је кренула у „срећну будућност“, а у суштини се завитлао крвави колоплет који је однео милионе живота.

Ако данас погледамо, ништа се померило није, осим што се смемо слободно сећати Светог цара Николаја, што му споменик краси један од београдских паркова и што му данас одајемо почаст. Сто година од страшне смрти целе породице Романов, најмање што можемо је да их прославимо, јер кад нема руског цара нико се о Србима не стара… Кључ нашег оспастанка, као и целог слободарског света крије се у актостиху. Царском акростиху.

 

Ало




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *