Братунац: Наша истина још чека правду

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића (8). Лукић: Британска резолуција покренула најцрње, неизмирене рачуне. Ови су дани претешки за српски народ у Подрињу

bratunac

Е, Душо моја… овде је дан – помрчина. А, ноћ, најдужа на кугли земаљској.

Братунац, спомен-соба српских жртава, речи јече између имена и фотографија. Долазе мајке, стижу синови, пристижу унуци убијених Срба из Подриња.

– Нема дана да неко не дође – каже нам Небојша Лукић, председник борачке организације. – Нема дана да неко од породица убијених, не затражи какву помоћ. У новцу. У огреву… Па, ако хоћете, и у храни. Мени је тешко кад дођу, а још теже кад свима не могу да помогнем. А, најтеже је кад на лицима прочитам да су заборављени. Разочарани. Просто, да немају никакву наду. Држи их, ваљда, још у животу сећање на најближе, убијене.

Одзвањају кораци. Буде уснуле. Ови дани су тешки, претешки за српски народ у Братунцу и Сребреници. Шта ће донети време које следи? Британска резолуција о Сребреници покренула је најцрње, неизмирене рачуне. Они заглушују вапај унесрећених породица, недужно страдалих. Откопава преживљено. Оживљава умрло. Буди најцрње мисли. Оне из другог рата. И, ове из последњег. Рђаво искуство замагљује видике. Затамњује свест. Коме је и зашто била потребна та резолуција?

– Да неко поново, поново… и опет, лови своју златну рибицу у туђој, недужној крви – каже Лукић. – У страдању и једне и друге стране. И српске и бошњачке. Да нас још више удаљи. А таман смо почели да живимо, како-тако, једни поред других. Куда ћемо? И до сада смо били – овдашњи.

Лукић, у спомен-соби у којој господаре мук и тишина, чини се да нема шта више да каже. Ипак…

– Нико не спори да је било злочина у Сребреници, али било га је на обе стране. И у Сребреници су страдали Срби, читава српска села око Сребренице су страдала. И око Братунца – говори нам. – То је истина. Али, наша српска истина никако да дочека правду. Ено гробова. Ево фотографија, биографија… ко жели, нека дође и види. Није ова спомен-соба, и није српско гробље на крају света. Српске мајке још трагају за својом децом, али их не налазе. Не знају где су гробови. А није у духу наших обичаја да откопавамо старе гробове и преносимо кости…

Одзвањају кораци, речи ударају у зидове, па се враћају.

Лукић прича:

– Недавно ми је стигла јапанска телевизија. Новинари, сатима, нису изашли одавде. У неверици питају: „И српска деца су били жртве?“ Кажем им: „Ето, видите и сами… И деца, и жене, и старци… Јесу ли они били војници?“ Казао сам им и то: „Све ово што видите убијено је у својим кућама, на својим њивама. Нису ишли у туђе да убијају, пљачкају и пале“.

Заустављени животи. У спомен соби – сећање.

Застајемо испред фотографија браће Симић, из Сикирића, општина Братунац. Четири брата: Јовица, Живадин, Војислав и Радослав. Убијени 14. децембра 1992. године. Изнад фотографија Живадиновог сина Драгана. Убијен у зиму 1993.

Спомен-соба, као лавиринт. Не знаш одакле полазиш и куда завршаваш. Не знаш с које си стране ушао и на коју страну да изађеш.

Ево фотографија породице Матић из Бјеловца. Отац Радивоје, између ћерки Снежане и Славке. Само портрети, а чини се да су пружене руке у прекинутом загрљају. Све троје убијени су на кућном прагу. Неко је оставио свеже цвеће, испод. За Матиће и све који су око њих.

– Овде су Петровићи – слушамо Небојшу Лукића, док показује петоро побијених из једне куће.

Изнад, старина Мирко. Имао је осамдесет осам година, пензионер рудника „Сасе“. Убијен у Бјеловцу, на огњишту. Испод ове фотографије – Миркови унуци. Петнаестогодишњи Слободан и деветнаестогодишњи дедин имењак. До њих, трећи Мирков унук, Младен Петровић. И, четврти – син од ћерке – Небојша Вучетић, убијен у заседи на путу према Братунцу, док се враћао с посла.

Мало даље фотографија дечака. Он је Чедо Миладиновић, четрнаестогодишњак. До њега брат Мирко, пет година старији. Фотографије у црном оквиру, као и све остале.

– Док су им убијали децу, Орићеви војници су им родитеље тешко претукли – одзвањају речи. – Умрли су, после две године. Колико су их обориле физичке повреде, толико и бол за децом. Све нешто мислим: ко би могао да живи са сликама ужаса? Гледаш да ти убијају децу, а да живиш…

На узвишици су српски гробови. Беле се споменици. Овде је више од 3.000 гробова. Нема дана да се одавде не проломи јаук. Нема дана да се, између белих споменика, не зацрни од марама.

Бележимо посвете: Сине, рано непреболна… Стало време, стао живот кад ми те убише… Утамничили су нам истину, дете моје… Насеру, златни љиљан и слобода, теби црна земља…

bratunac-spomen-soba

– Ми не тражимо равнотежу злочину – говори Лукић. – Ми тражимо, само, право на правду, једнаку за све… Деценије су прошле, а правде за српске жртве нема. Нема ни наде. Народ неправда поново убија. Убија их такав живот, сурова стварност и крваве успомене. А сада смо са још дубљим јазом. Коме је била потребна та британска резолуција. Онај ко ју је писао, није био овде где сада стојимо.

ПОМЕН И ОПОМЕНА

Почетком јула у Братунцу и Сребреници биће обележено страдање Срба у Подрињу. Четвртог дана у овом месецу, служиће се помен на Братуначком гробљу, као и у другим местима српске трагедије. У Сребреници обележавање почиње од 8. јула. Донедавно, 12. јули, био је дан помена и опомене, када су на Петровдан 1992. године страдала села братуначке и сребреничке општине. Однедавно, ово заједничко сећање на жртве је – разбијено. Коме је стало до тога да се, као до сада, српски народ Подриња не сабере на једном месту? И то је опомена.

ХАРАНГА И ХАЈКА

Ми смо ових дана суочени са поновном, ужасном харангом и хајком – говоре Срби у Братунцу и Сребреници. – Сви смо имали рат, а рат је наметнут споља… Ипак, сви су други жртве, само Срби нису. Ономе ко тако, наопако, тумачи нашу прошлост, није ни стало да се овде помиримо.

 

Новости




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *