У првој линији, под Кожухом, јула 1916. године дошуљала се једна бугарска патрла до наших ровова, на стотинак метара, и војници повикаше да су донели један пакет на дар. Оставише замотуљак и вратише се. Наши војници су узели и опрезно одвили неколико хартија. У последњој је био умотан човечји измет.
– Братко, јесте ли отворили пакет? – привикаше Бугари. И почеше наглас да се смеју.
– Јесмо! – одговорисмо ми – Велико вам хвала. Послаћемо и ми вама пакет. – И послали смо га.
Дуго смо размишљали и саветовали се какав пакет ми њима да пошаљемо. Пре свега, сложили смо се да то мора бити духовито, врло духовито, толико духовито да их уједе за срце и душу, да их унизи. И смислили смо. Направили смо и ми пакет и у њега ставили: бели хлебац, конзерву меса, шећер, чај, дуван, жижице, све што смо ми примали. Патрола је однела пакет. Бугарска патрола је узела пакет. Разуме се, и њих је интересовало да виде шта смо ми послали.
– Братко! Братко!! Ви сте нам послали пакет да видимо чиме се ви храните. А ми смо вама послали да видите чиме се ми хранимо.
– … И онда: „Да ти … мамката српска!“
– Пријатно, братко! – и наглас смо се смејали.
Адам Стошић, „Велики дани Србије 1914-1918“, Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. и Крушевачки гласник, Београд и Куршевац, 1994.
this was the real end of the colonisation