Бондстил, једина успешна фирма

Пише: Мирослав Лазански

Да би сте ушли у Бондстил, највећу војну базу Кфора на Косову, није довољно да сте најављени, да вас чека амерички официр и да сте дошли са немачким потпуковником. Припадници приватне безбедноснe компанијe која врши спољно обезбеђење базе, опремљени аутоматским пушкама, у униформама, љубазно вас замоле да изађете из аутомобила иако сте стигли у војном возилу Кфора, онда вас сместе иза бетонског зида да не можете да гледате процедуру комплетног прегледа возила и пртљага, али све то траје релативно кратко.

Бондстил о којем су се у нашој јавности последњих десетак година испредале такорећи праве бајке, jeсте војни камп, који је добио име по америчком хероју из вијетнамског рата, смештен у близини Урошевца. База је на висоравни, мањем узвишењу које доминира околином, делом је на приватном, а делом на друштвеном земљишту. Коришћење друштвеног земљишта Кфор не плаћа, а приватним власницима, којих има око 140, Кфор годишње плаћа ренту од укупно 220.000 евра. Од једног краја базе до другог има око пет миља, неки објекти и смештајни капацитети у међувремену су демонтирани, рекло би се да Бондстил полако одумире. На почетку је мисија имала 50.000 људи, а данас је на Косову око 5.000 припадника Кфора.

Тренутно у Бондстилу борави 720 америчких припадника Кфора, као и 510 војника, подофицира и официра из десет држава: Пољске, Украјине, Турске, Румуније, Јерменије, Швајцарске, Словеније, Хрватске, Француске и Немачке. У бази ради 50 америчких цивила-официра за везу, 180 цивила других нација под уговором, као и 820 локалних становника, такође под уговором. База сада може да прими 2.400 људи плус додатних 1.500. Изграђено је 146 типичних америчких дрвених барака за становање војника. Жене и мушкарци смештени су одвојено.

Ту је и 30 зграда од метала, огромни специјални хангари од пластике за ремонт хеликоптера, шопинг центар, кафићи, ресторан који може да прихвати 800 људи, два фитнес-центра, црква, складишта хране и горива, најмодернија болница, хелиодром са 11 америчких „блек хоук хеликоптера, два хрватска хеликоптера Ми-17, два швајцарска хеликоптера, један словеначки. Војницима су на располагању и спортски терени за фудбал, кошарку, голф, километри саобраћајница, паркиралишта. Бодљикавом жицом опасани су и унутар базе специјално чувани објекти.

Струју дају генератори на дизел-гориво, снаге 16,9 мегавата, довољно за град средње величине, вода се добија пречишћавањем из шест великих бунара. Храна се набавља у земљама ЕУ, једино се хлеб купује од локалаца, јер кажу да је хлеб на Косову одличан. Сви отпаци било које врсте се рециклирају, строго се води рачуна о екологији.

Бондстил је, заправо, једина фирма која успешно послује на подручју Урошевца. Плате локалног становништва које ради у бази су од 400 до 800 евра. А Кфор својим боравком пуни буџет Косова са 15 одсто средстава. За све запослене у Бондстилу храна и смештај су бесплатни, а да је храна на нивоу најбољих светских хотела уверио сам се лично: двадесет врста јела, седам врста рибе, али нема пива нити било ког другог алкохола.

У команди базе дочекали су ме амерички пуковник Дејвид Вудс, командант мултинационалне борбене групе „Исток”, пољски потпуковник Ремигуш Зиелински, заменик команданта и госпођа Дела Хоџис која је заправо цивилна директорка базе Бондстил одговорна за логистику и материјалну подршку.

Војници под командом пуковника Вудса „покривају” источни део Косова, а њихов рејон се опет дели на север, централни део и исток. Пуковник Вудс је командир јединице од 1.500 војника, подофицира и официра из девет држава. Немају ниједан тенк нити борбено возило пешадије, ниједан „абрамс” ни „бредли”, на Косову Кфор сада нема тенкове.

„То је супер”, кажем пуковнику.

– Наравно, то показује да је безбедност боља и да нам овде не требају ни тенкови ни борбена возила. Оперативни смо 24 сата дневно и без тога.

– Ма, нисам мислио на тенкове у том контексту.

– Него на шта сте мислили?

– Па, пошто овде више нема тенкова, и када ви једног лепог дана одете са Косова, онда српски тенкови могу да сјуре до Ђаковице за шест сати. Знате, никад се не зна.

– Ма хајте, то су српска посла.

Пуковник Вудс каже да су односи са локалним српским становништвом добри и да његова јединица има редовне састанке са представницима војске Србије. Организоване су заједничке патроле дуж административне линије, а он сам је недавно био у Новом Пазару на састанку с официрима војске Србије. Тада је посетио и један српски манастир и, како каже, импресиониран је српском прошлошћу и културом.

– Је ли неко од официра Војске Србије био у Бондстилу?

– Не знам за ранији период, ја сам овде тек 45 дана.

– Па позовите их.

Пуковник Вудс наглашава да се у Бондстилу у хитним случајевима пружа и медицинска услуга локалном становништву, али и да Бондстил није највећа америчка база у Европи, јер је Рамштајн у Немачкој већа. Шта ће бити са Бондстилом када једног дана Кфор оде пуковник не зна. Како се смањују задаци мисије Кфора тако се смањује и Бондстил. Тамо где је некада била спољна ограда сада су празни терени без ограде.

Воде ме у оперативни центар 525. америчке борбено-извиђачке бригаде, познате и као „Муњевита”. Муња је симбол способности јединице за комуникацију и електронско ратовање, а шаховско поље је знак будности дању и ноћу. Бригада је јединствена комбинација војне обавештајне службе, коњице, односно хеликоптера, и могућности извиђања на даљину, а вуче своје порекло из три јединице из Другог светског рата: 525. тима за испитивање, односно обавештајне групе, контраобавештајног одељења 218. корпуса и 38. коњичког ескадрона. У вијетнамском рату погинуло је 60 припадника 525. војнообавештајне групе 525. бригаде. Оперативне снаге бригаде прикупљају првокласне информације, раде обавештајне анализе и надзор на даљину. Имају велико искуство из свих ратова и интервенција у последњих 50 година, посебно из Ирака и Авганистана.

– Да ли прислушкујете све у региону и зашто сте баш сада на Косову – упитао сам пуковника Вудса.

– Ма не, овде смо не због неке посебне ситуације, ми се ротирамо у иностранству на сваке три године, два батаљона су нам тренутно у Авганистану, а један је овде. Али он нема обавештајну улогу.

– Користите ли и беспилотне летелице на Косову?

– Да, имамо такве летелице овде, то су „пуме”, показаћемо вам их.

– Па шта гледате?

– Само посматрамо шта се догађа, осматрамо терен, путеве, неко веће окупљање људи.

– Алтернативне српске путеве?

– „Пума” има релативно мали домет, неколико километара, то је тактичка беспилотна летелица, али остаје у ваздуху до три сата и даје слику терена у реалном времену.

Нису ми дозволи да изнутра сликам оперативни центар 525. борбено-извиђачке бригаде у Бондстилу. Велика просторија са компјутерима, картама, шемама, оперативци су смештени на галеријама на четири нивоа. Као у Кејп Кенедију, клима-уређаји, пригушена светла. Све се осматра и прати, можда и како они Срби тамо на северу Косова сада окрећу јагањце и тамане хладно пиво? Само један телефон на столу у подножју галерија.

– Је ли то за везу с Обамом?

Пуковник Вудс се само насмејао. Његов заменик, потпуковник Зиелински у шали је додао: „Није за Обаму, можда јесте за Пентагон”. Иначе, сви официри у Бондстилу наглашавају да су они официри Кфора, а не националних армија.

Напољу је „блек хоук” снажном елисом усковитлао песак и прашину. Вежу ми гуртне, седим поред отворених врата, ветар бије са свих страна, хеликоптер се нагиње. Као у Вијетнаму. Прво одредиште је база Кфора крај Новог Села. Базу су Французи назвали „Латр де Тасињи” по чувеном Де Головом генералу из Другог светског рата. Пуковнику Вудсу рапортира амерички потпуковник Ерик Крајдер, командант базе. Он „покрива” Зубин Поток, Лепосавић и Звечане. У Митровици немају војнике. Односи са Србима добри.

Летимо даље, одредиште је база Нотинг хил код Лепосавића. Ту је стационирано 128 војника Кфора. Односи са локалним Србима добри. Следећа „станица” је база Кфора код прелаза Јариње. Војници су овде смештени у шаторе. Показују ми беспилотну летелицу „пуму”. Кажу да не користе сателит за извиђање терена. Могу ли да открију сваки српски путељак? Пуковник Вудс се смеши.

– Не постоји ништа боље од очију војника.

Преко реке Ибар је нека врста алтернативног пута. Шта је за Кфор алтернативни пут? Сваки онај по којем може да иде камион тежи од три тоне, каже потпуковник Крајдер. Односи са Србима добри.

„Блек хоук” ме довози до базе код прелаза Брњак. Ту су Французи са оклопним аутомобилима „панхард” и Аустријанци са дрвеним чамцима којима по језеру Газиводе контролишу административну линију. Аустријска ратна флотила на Косову вози ме по језеру. Са косовске стране обале, мали бродић са огромном српским заставом. Немачки пуковник Гинтер Бон прати мој поглед на заставу: „Ми смо неутрални, подржаћемо све што се ви и Албанци договорите. Али договорите се једном.”

У сумрак „блек хоук” ме је вратио у Приштину. Над Косовом пада ноћ…




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *