БОМБАРДОВАЊЕ КУРШУМЛИЈЕ: Капетан Ковачевић преживео три томахавк ракете!

Око 20 часова зачуо се удар од кога се просторија затресла. Стигли смо само да се погледама. Већ у следећем тренутку уследила је страшна експлозија и ја сам полетео увис. Као да сам летео у неком безваздушном простору. Пре него што сам пао у несвест. Кажу да сам био сав црн, готово угљенисан, испричао је Светозар Ковачевић

tomohawk

Капетан прве класе, Светозар Ковачевић (62) из Прокупља, једини је 1999. године преживео бомбардовање од стране НАТО-а у тадашњој команди, односно подземном склоништу Треће Армије Војске Југославије у куршумлијској касарни.

Тада, тог 24. марта пре једанаест година, три „томахавк“ пројектила пробили су армирану плочу у дубини од шест метара и усмртили 11 официра.

– Тог, 24. марта пре петнаест година седели смо у канцеларијама подземног склоништа у куршумлијској касарни, разговарали опуштено, шалили се, не слутећи шта ће се догодидити. Око 20 часова зачуо се удар од кога се просторија затресла. Стигли смо само да се погледама. Већ у следећем тренутку уследила је страшна експлозија и ја сам полетео увис. Као да сам летео у неком безваздушном простору. Пре него што сам пао у несвест, помислио сам шта ли је са сином који је у Београду. И након тога, запитао сам се: „Да ли је ово мој крај“? – каже Ковачевић.

У просторији подземног склоништа у касарни „Топлички устанак“ у том тренутку налазило се 11 официра. Три крстареће ракете погодиле су писту испод које се налазилило склониште. Ракете су пробиле шест метара армираног бетона. У склоништу су сви били мртви осим капетана Ковачевића кога је од силине експлозије детонација избацила изван склоништа.

– Освестио сам се поново у куршумлијској болници одакле су ме транспортовали у Војну болницу у Нишу. Био сам први рањеник који је у њој смештен. Кажу да сам био сав црн, готово угљенисан. Чак ме ни рођени стриц није препознао када је дошао да ме обиђе – каже Свотозар који је у Војној болници у Нишу остао наредних месец дана.

Лице, руке, ноге, практично читаво тело Ковачевића је било изгорело. Из главе и руке вирили су гелери. Неки од њих остали су и данас. Након више операција, Ковачевић се оправио.

– Требао би да будем срећан јер сам једини преживео. Међутим, и данас жалим за друговима који су тада погинули. Сањам их. Као и ту страшну експлозију, да летим кроз ваздух. И онда се пробудим у зноју. Остале су психичке последице, па и након петнаест година од тада морам понекад да попијем лекове за смирење – објашњава наш саговорник.

И док замишљено стоји над кратером у куршумлијској касарни где породице страдалих пале свеће, каже да је више пута покушао да уђе у остаке подземног склоништа, али да је увек застао на улазу.

– Одсеку ми се ноге тада. Облије ме хладан зној. Једноставно станем као укопан. Никада више нисам могао да уђем у сколониште, а вероватно то никада нећу ни урадити иако сваке године долазим да одам пошту мојим страдалим друговима овде у куршумлијској касарни – каже Ковачевић.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *