Пише: Жељко Цвијановић
Владати Србијом у очекивању Бајденовог гаса данас је могуће само у тиранији, и то незапамћеној у модерној историји
1.
Дођу ти моменти кад се ствари укажу сасвим јасно. Не постоји никаква операција у Србији коју води и проводи Тони Блер, постоји само „Операција Блер“. Шта то значи?
Нема озбиљних западних послова у Србији које може да обави само „Блади Тони“ и нико други, чак ни оних које он може да обави боље од осталих. Да је ту било неког озбиљнијег оперативног посла од кафенисања са Зораном и друговима, послали би неког мање познатог, неког мање непријатног, неког ко производи мање буке, и посао би се завршио и лако и у тишини.
Али сам Блер је операција, и то веома озбиљна. Заправо порука urbi et orbi: погледајте колико смо их понизили, пославши га да им предавања држи њихов највећи кривични и морални дужник и највећи од свих наших кучкиних синова; послушајте како се не чује ни шкрипање њихових зуба; где је тај чувени понос српског народа, који доскоро ни Немце није пуштао у Шумарице; пронађите, ако можете, где су нестали ти непредвидиви Срби, у којима се отпор буди пред сваком неправдом која их снађе. Порука је: погледајте Србе, потомке великих војника, како леже на леђима и не дају знаке живота; погледајте како ће бити мртви чим то ми пожелимо, без одбране, чак и без хропца.
2.
После тога, нећемо још више мрзети Блера, мрзећемо Вучића, наравно, са свим дубоким разлозима због понижења коме је изложио нацију, али без имало политичког резона шта ћемо и кога призвати кад га овако бесни будемо рушили. Може читалац све ово да чита и као одбрану једног неодбрањивог симболичког геста, препуног тешких значења, али нека најпре одговори на то како то да Блера у Београду није открио Војислав Шешељ, већ ноторни Б92; одакле то да је сав пристојан свет замукао, док је Демократска странка саопштила да се тако нешто њој никад не би догодило, на утеху наших патриота, чија ипак дугачка река треба да се улије у жути поток, и све ће опет бити лепо као некад.
Важнија од беса, међутим, свака је порука коју су послали закачену за Блера. Онима у свету којима није лако: то су ти Срби који су се бунили, и видите ко им долази у госте. Русима: то си ту ти ваши поносни „мали Руси“, погледајте ко им држи предавање. Вучићу: и сада, док ти намичемо последњу омчу око врата – твоје верне гласаче – имаш ли још неку дилему о томе да градиш ону гасну цев између Путина и Орбана. Србима: биће то дуга, најдужа ноћ!
3.
О ономе што је Блера довело у Београд, већ сам писао. Вучић је најпре у Минхену климнуо главом Бајдену на предлог да Србија купује амерички гас преко Хрватске, и о томе је после сам причао. Неколико дана касније преко Орбана је из Суботице послао поруку Путину да ће Србија учествовати у Јужном току 2.0. О томе је ћутао, али га је одао Орбан – не би ме зачудило да је то било на молбу Путина – говорећи како ће руски гас у Мађарску стићи преко Србије.
Такве ствари се, наравно, не раде – то да пристанеш на два предлога који се искључују, од две безнадежно закрвљене велесиле, а све то у тренутку када су сва овдашња најтежа геополитичка питања кондензовања само у једно – у питање гаса. Са друге стране, шта је могао да уради осим тога што се никако не ради? Да каже Бајдену да је амерички гас измишљотина, имаће у кући игранку какву не сања. Да каже Путину да му је Јужни ток 2.0. сувише ризичан, остаће без гаса и истовремено ће у знак захвалности за мудар избор за Србију добити понуду од Америке, исту онакву какву је од Есмарка добио за Смедерево.
4.
Блер је, наравно, показао колико је српској политичкој класи језик страха разумљивији од језика наде. Ако тако остане – а не видим да неће – најпре ће и оно што је до сада народу представљано као нада морати да буде конвертовано у страх. И то је нови квалитет. Што је Србија од 2008. била мање загрејана за одбрану Косова и што је за то време била заљубљенија у Брисел, то је у њој било мање демократије, мање медијских слобода (не мислим на Ољу Бећковић, већ стварне медијске слободе), то су више нестајали чисти и нормални послови.
И друштво, наравно, има своје ресурсе, који се троше. А то значи да ће чекање Србије на амерички гас и немачку милост тај процес интензивирати до мере у коме ће у обзир доћи прва варијанта. Дакле, могућа су само два облика владавине – анархија и тиранија. С тим што странци првој неће дати да се запати. Најпре ће, по списку из Блица, из владе и медија бити избачено све што је икад имало икакве симпатије за Русе. Потом ће сваки, ма и најмањи послић који се обавља у Србији бити, ако не страни, а оно аутоматски државни. Власт и пратећа олош-елита биће у толикој мери конфротирани са сваким народним интересом да облик своје владавине власт неће ни моћи да бира. Тиранија ће бити једино могућа.
Самим тим, конфронтирани са народом као нико пре њих, једнако ће, опет као нико пре њих, безобзирно испуњавати захтеве странаца, колико год то читаоцу изгледало невероватно, неупоредиво више него сада. И, наравно, биће то зима у којој ће пас и мачка спавати заједно; савезници против власти неће се бирати него ће их бирати околности, мени ће Кесић наједном постати духовит, а Оља сасвим кул.
Да сам Вучић, размислио бих о томе да је данас владати Србијом у очекивању Бајденовог гаса могуће само у тиранији, и то незапамћеној у модерној историји.
5.
Друга варијанта, макар теоретска, јесте наставак неутралности уз Јужни ток 2.0, што би Руси доживели као сасвим проруску позицију. Али и Американци. Наравно, тада би покушали да нам организују хаос у земљи и, уз помоћ врло распршене пете колоне у власти и ван ње, изазову грађанске немире са врло непредвидљивим завршетком.
О тој опцији већ је доста писано, овде тек вреди поменути један важан парадокс, који је већ почео да се користи у петоколонашким новинама под насловима како ће Путин у Србији да организује нову Украјину. Треба бити поштен па закључити да је заиста тачно да би стављање карте на Русију Србији отворило ризике од сукоба. Али, наравно, било би то, исто као у Украјини, не због тога што би Путин подигао своју мајданску инфраструктуру у Србији, јер је и нема, већ зато што би је подигле западне силе.
Истинабог, озбиљан грађански сукоб тешко би било избећи и у првој варјанти (проамеричка тиранија), с тим што би то био одложени сукоб сукобљених атавизама, а у овој сукоб два политичка концепта.
6.
Наравно, постоји и трећа могућност, по мени, мање вероватна од прве, а више од друге. Она би била више тактичка него суштинска. Наиме, ради се о абдикацији владе под изговором да не може без изјашњавања народа да се определи између два геополитичка концепта. Уколико би Вучић после оставке владе остао на челу напредњака и у политичком животу, и уколико би предводио прозападни блок против суверенистичког, то би био избор „демократскијег“ пута у прву варијанту. Ако би своју оставку пратио изласком из политике, било би то његово отварање врата другој варијанти. Наравно, уз мање или више све поменуте пратеће консеквенце.
7.
Важно је разумети да овде није реч ни о каквим вољним изборима света који води Србију. Биће то избор прилика, избор пред оним ко ће пред доносиоцима одлука посејати више страха. И све би то могло да се опосли до краја априла. За то време, нема за Србију више ни лаких ни чистих решења. Све који су их са собом носили одавно смо почистили. Тешко и да нам ико може дати добар савет, осим Онога који нас је учио да будемо људи и да будемо добри према ближњима.
Извор: Стандард
