Битољска битка

Битка код Битоља је била трећа велика битка коју је водила српска војска против османлијског царства и одиграла се близу Битоља. Трајала је између 16. и 19. новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године. Ослобађањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са симболички важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља окончана је петовековна османлијска окупација над Јужном Србијом (данас Македонија) и тај део је враћен матици Србији.

Српска Прва армија, којом је командовао Војвода Петар Бојовић, била је највећа по броју и снази и водила је већину битака у Првом балканском рату, тако да су неки Срби желели да Прва армија настави да напредује низ вардарску долину до Солуна. Начелник Штаба Врховне команде Војвода Радомир Путник је то одбио, пошто је био свестан да Аустро-угарска неће прихватити српски излазак на море а посебно не на Јадранско море. Пошто су Бугари и Грци већ били у Солуну, појављивање српских снага у Солуну би само још више замрсило већ сложену ситуацију. Мање српске јединице су послате у Рашку област да координишу са Црногорцима.

Битка

После Кумановске битке која је вођена у току Првог балканског рата 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова турска Вардарска армија почела је повлачење према Битољу у два правца: Преко Велеса–Прилепа и Тетова–Кичева. План Зеки-паше (Вардарске армије) био је да задржи српску Прву армију док се не рашчисти Тракијско бојиште и да на јаким битољским положајима однесе победу у пресудној бици у Првом балканском рату, почевши са утврђивањем положаја са 4.000 анадолских регрута. Борбени распоред за одбрану поставио је на десну обалу Црна Река и на реци Шемница преко Киромарица–Кочиште и Бели Камен. На тој линији је утврдио турске позиције, и нека села су била организована као отпорне тачке. Зеки-паша донео је погрешан закључак да ће српска војска да избегне брдовити и планински терен и да ће да нападне дуж правца Прилеп–Битољ и Кичево–Битољ. На основу те процене 5. турски корпус (13. и 15. дивизија) штитио је положај на ушћу реке Шемница до села Кукуречани да би затворо правац преко Кичева–Битољ;  6. корпус (16. и 17 дивизија) био је резерва на простору села Оризари, село Поешево. Предњи одреди били су постављени крај села Древник, Мраморци и крај манастира Св. Петра, а одреди са стране крај села Логоварди и крај Белог Камена. У то време два пука била су на марш од Охрида до Битоља. Грчка војска наступала је од Солуна преко Лерина ка Битољу, а срска Прва армија (у коју је ушла и моравска друга)  гонила је турке правцима преко Прилепа и Кичева.

Дринска дивизија улази у Битољ

Српска Прва армија се после битке код Алинаца задржала на тим позицијама и ту је чекала Дунавску прву и Тимочку дивизију другог позива. За то време штаб је анализирао распоред турских снага. Дана 13. новембра почео је покрет, и 15. новембра, 1912. је био следећи распоред: Моравска дивизија првог позива била је на падинама Дрвеника, Дринска дивизија првог позива у равници на обе стране пута Прилеп–Битољ; Дунавска прва на левој страни Црна Река, а Коњичка дивизија лево од ње. Тимочка друга пристигла је 16. новембра, била размештена у Дринску и образовала је резервну војску. Моравска друга од Треће армије подређена је Првој, кренула је од Кичева и стационирала се у рејону Чагор.

Српска војска ангажовала је укупно 68.000 бораца.

Турци су одступали у правцу Албаније, пут Битољ–Ресен обилазећи Облаковски вис, јужним делом Бигле планине. Западни планински део бојишта је због висине и под маглом био тешко пролазан, па су се Турци добро утврдили и маскирали на источном делу бојишта и на вис Кјеромариц.

Командант турског 5. корупса након повлачења из Прилепа распоредио је јединице на позиције код села Алинци. Идеја команданта турске Западне војске био је да 5. корпус, на позиције код Алинаца, изврши контранапад и поново освоји Прилеп. Позиција код Алинаца је омогућавала добар преглед за успешну акцију. У близини турских положаја тече Штавичка река (Беровица) која се крај села Чепигово улива у Црну Реку.

С обзиром да није било прилике за контранапад на Прилеп, командант турске Вардарске армије наредио је да 5. корупус брани позиције крај Алинаца и да спречи пробој српске војске и македонских добровољаца код Битоља. Штавачка рекака и Црна Река биле су надошле, па се због тога могла доживети блатњава земља и мочваре, што би отежало кретање војске. У случају повлачења, турска војска је могла да прође само кроз села Тополчани, Трн и Новаци.

На позиције крај Алинаца могло се напасти из три правца: преко села Галичани и Веселчани, према Чепигову. Овај правац омогућавао је укључивање турског левог крила. Други правац  почињао је од Прилепа преко Кобела, у правцу преко западних падина Селечке планине преко села Лагово, Рувци и Канатларци, излазио на десно крило на турске позиције. Турске снаге у средини, односно на главни правац, распоредиле су главне силе, односно 15. дивизију (три пука и 17 топова) у јачини од око 6.000 људи. Источну позицију бранила је 13. дивизија (три пука, 10  топова, 6.300 људи), а западну позицију крај села Галичани бранила је коњаничка бригада (600 људи). Резерва 5. корпуса састојала се од 5. стрељачког пука ( 2.349 војника), 26. коњаничког пука (433 војника) и две пољске батерије биле су размештене у рејон села Тополчани. Поред наведених снага, у саставу турског 5. корупуса била је и Жандармерија у коју је било укључено 655 људи и позадинска јединица са 1.332 војника. Бројно стање турског 5. корпуса за одбрану позиција код села Алинци износило је 18.172 војника од којих 1.033 коњаника и 27 топова.

После скоро четвородневних тешких борби, 19. новембра, српска пешадија ушла је у Битољ, а Коњаничка дивизија ушла је у Лерин. Тако је завршена Битољска битка.

Тело турског војника након битке

14. новембра, након доласка Моравске другог позива крај села Жван, командант дивизије добио је извештај да се у правцу Војувалиштенска Река налазе турске трупе. Да би се осигурала десна страна био је упућен Други прекобројни пук (у чијем саставу су били и Македонци) са брдском батеријом ка десној колони Војувалишенске реке, а главнина је продужила кретање сагласно наредби Штаба армије. Десна колона наишла је на турску колону крај села Војувалиште, где се задржала, а дивизијска претходница преноћила је крај села Мургашево.

У току ноћи командант армије наредио је да главни део дивизије у току 15. новембра заузме позиције Црноец–село Лисолај код Белог Камена, а десна колона да пресече пут између Битоља и Охрида. Након што су примећене турске трупе из Охрида код Битоља, командант дивизије је појачао десну колону са једним пешадијским пуком. Тада су савладали ослабљене турске трупе крај манастира Св. Петар и ту су преноћили. Лева колона је наставила током дана и продрла у селу Мраморница. Њен 2. пешадијски пук протерао је турке преко Самарнице и прешао реку Шемница и до сумрака стигли си у село Облаково. Овде су се задржали, припремили током ноћи 15 -16 новембра да нападну Бели Камен.

Када је Зеки-паша информисан о српским дешавањима око Војувалиштенске реке и код Белог Камена и да је направио погрешну процену, 15. новембра је наредо да Џавид-паша са 6. корпусом одмах пође на Бели Камен и са трупама што су пристизале из Ресена разбије десно крило Прве армије. Пред вече, корпус је стигао крај брега Превалец и Џавад-паша је наредио да 16. дивизија запоседне Бели Камен. Али, због ноћних услова и планинског терена, одлучено је да се наређење изврши следећег јутра.

Регент Александар врши смотру артиљерије по освајању Битоља. 1912.

16. новембра, 1912. почела је Битољска битка, односно дан раније у односу на план. Ујутро 16. новембра, десна колона Моравске дивизије другог позива напала је турске позиције крај села Гопеш и заузела га. Иста колона увече је освојила позицију Гјавато и пресекла одступницу турских трупа за Ресен и Охрид. Лева колона је у јутарњим часовима напала позиције на Бели Камен и водиле су се борбе прса у прса и са хладним оружјем успели су да га заузму. На достигнуте позиције Моравска дивизија се утврдила и тражила помоћ за даље наступање. На другом делу форнта, трупе су вршиле последње припреме за сутрашњи напад. Зеки-паша извршио је прегруписавање снага, тако је 13. низамска дивизија ноћу између 16. и 17. новембра била пребачена у 6. корпус да би ојачао нападачке прилике, али са тиме је ослабљена линија одбране.

Други дан, односно 17. новембра 1912, битка је почела са општим нападом на Прву српску армију. Десна колона Моравске другог позива од линије Гјавато–Гопеш нападала је у правцу ка Превалец. Међутим, ради контраудара турске силе, српска војска морала је да се врати на почетне позиције. Лева колона на Белом Камену водила је тешке борбе прса у прса. Џевид-паша је покушао по сваку цену да освоји стратешко место. Моравска дивизија првог позива и Дринска првог позива нападале су преко падина Древеника, сада са два борбена ешалона. Приближавајући се реци Шемница ту су били изложени митраљеској ватри. Артиљерија две војске, ради брзине дејствовања и земљишних услова, није коришћена. Надошла Шемница и турска митраљеска ватра су онемогућиле пробој српске војске. Тада су изненада отовориле ватру две српске батерије Моравске дивизије другог позива, које су се налазиле крај Белог Камена. Ту су неутралисали турску артиљерију, која се налазила крај села Габалавци и села Секирани. Одједном су потом трупе првог ешалона прегазиле Шемницу. Преласком Шемнице започела је блиска борба, а до вечери српска војска је избила на линију село Габалавци–Секирани–село Драгожани. Турци су се повлачили кроз планински терен на позиције Киромарица–Кочиште. У току ноћи две дивизије су пребациле своје ешалоне преко Шемнице и припремиле се за наставак напада.

Српско војничко гробље у Битољу

Дунавска дивизија првог позива нападала је у две колоне. Десна преко Црне Реке и Шемнице извршила је напад на село Трн. Пролазећи преко мочварног земљишта, око 10 часова заузела је село Трн. Тако је пробијен фронт 5. турског корпуса. Међутим, предност није искоришћена за наставак напада, па су Турци успели да организују одбрану крај села Карамани. Лева (главна) колона није успела да изврши напад на турску десну страну. Због колапса моста на Црној Реци, остала је у селу Новаци. Коњичка дивизија упутила је један пук ка селу Брод да заузме прелаз преко Црне Реке, а главнина је била крај села Биљаник. Тимочка дивизија другог позива била је армијска резерва. Турска 13. дивизија до вечери стигла је у село Доленци. Међутим, Џавид-паша, командант 6. корпуса, био је принуђен да врати 13. дивизију у Битољ ради активности народа који је почео нападати турску силу. Тиме је ослабљена линија фронта, која је српској војсци омогућила прегруписање и продирање на фронт.

Последњи поздрав палом саборцу

Турци су пред почетак битке имали око 36.000 људи, од којих око 30.000 бораца. Српска Прва армија имала је око 68.000 ратника (56.000 пушака, 3.500 саби и 167 оруђа).

Исход

Исход ове битке је коначно протеривање остатака турске војске из Јужне Србије у Албанију, где је мало касније дошло до њеног расула. Завршетком рата су Јужна Србија (данас Македонија) и Стара Србија (Косово и Метохија) коначно ослобођене од Турске и враћене матици земљи – Србији.

Српска пешадија улази у Битољ

Српска војска у Битољу