Приче ветерана

Битка за коту 776

Борци 6. чете Псковских падобранаца

Пише: Иван Сажњев

Прича о легендарном подвигу 6. чете Псковских падобранаца

Борци 6. чете Псковских падобранаца
Борци 6. чете Псковских падобранаца

ШЕСТА ЧЕТА – „За другове своје“

Памћење… Какви успеси из прошлости и садашњости заслужују то да заувек остану у људском сећању? Једни догађаји пролазе, као летећи погледи; други неко време узбуђују свест. Али, постоје и такви, који дуго година остају у умовима и срцима људи, терају на размишљање о прошлости, садашњости, па чак и будућности…

Збогом, Шеста чето, отишла у векове – Крилата пешадијо небескога пука.

1. марта 2000. године, у жестоком боју у Аргунској клисури погинула је Шеста чета Псковских падобранаца. Погибија те целе чете потресла је и уздрмала читаву земљу. Тада, 2000. године много се писало о догађајима од 1. марта. Једни су хвалили подвиг руских војника, други су се, сумњајући у њега, критично обрушавали на команду, понекад чак и на саме падобранце. У приказивању догађаја било је доста контроверзи: саопштавани су различити подаци који се односе на број и губитак терориста, понекад су навођене противречне чињенице везане за саму битку у Аргунској клисури. Тако су до данас остала отворена многа питања о догађајима који су се одиграли у марту 2000. године у Чеченији.

Сећајући се подвига Шесте чете, на основу расположивих информација, могуће је покушати реконструисати те догађаје, и макар и у грубим цртама схватити шта се десило 1. марта 2000. године на коти 776,0.

Борци 6. чете Псковских падобранаца
Борци 6. чете Псковских падобранаца

1999./2000. је година. У току је Други чеченски рат. Почетком ратног похода, главне борбене операције одигравају се у Дагестану. У противтерористичким операцијама, које се одвијају од августа до октобра 1999. године, бандити су истерани из Дагестана, и крајем зиме и почетком пролећа 2000. године, команда Владиних трупа спроводи успешну операцију блокирања формирања банди противника. Заобилазећи утврђене базе терориста и спроводећи систематско „чишћење“ територије – са севера из Чеченије и са истока из Дагестана, руска армија наноси снажан ударац по терористима, и тако хвата њихову главну снагу у „клешта“.

У фебруару, операција у Чеченији прелази у планинску фазу… Војници падобранци заузимају пресудне коте, за које се веровало да ће их, у планине сатерани, терористи користити као излаз. Баш када је изгледало да је победа близу, разбојници су „показали своју предсмртну агонију“. Терористи су одлучили да изађу из обруча. Ради пробоја, разне банде су се сјединиле у једну групу, која је бројала, према неким оценама, око 2,5 хиљаде људи. Ту су биле скупљене ударне снаге, међу којима је био и одабрани одред „Џимар“. Одредима арапских плаћеника „прилепиле“ су се банде вођа – Шамила Басајева, Вахи Арасанова, Багауди Бакујева.

Кроз Веденски округ, где је Хатаб имао целу мрежу разгранатих планинских база, противник је кренуо у пробој за Дагестан. Овакав развој догађаја није био планиран од стране руског штаба, који је претпостављао да ће се бандити пробијати у малим групама, због чега је била донесена одлука да се на путу предвиђеног покрета непријатеља поставе мањи контролни пунктови. Управо један од тих пунктова је требало да заузме Шеста падобранско-десантна чета 104. пука 76. Черниговске дивизије.

Чета поручника Кожемјакина
Чета поручника Кожемјакина

Крајем фебруара 2000. године, Шеста чета 104. пука добила је наредбу да заузме узвишење Истивкорт, на коти 776,0 да би, утврдивши се на коти, задржала групе терориста. Овај задатак утврђивања на коти, чета је била дужна да изврши до 14:00 часова 29. фебруара. Падобранци, под командом потпуковника Марка Николајевича Јевтјухина и мајора Сергеја Григорјевича Молодова, попели су се 28. фебруара на коту 776,0. Заједно са Шестом четом, у овај поход кренуо је Трећи вод Четврте чете под командом поручника Ољега Јермакова и мајора Александра Васиљевича Достовалова. Док су се пели на коту код узвишења Демвајрзи, чети се придружила извиђачка патрола под командом старијег поручника Алексеја Воробјева. На тај начин, снагу падобранаца чинило је деведесет људи.

Потпуковник Марк Јевтјухи

Потпуковник Марк Јевтјухи

Борцима је предстојало да за неколико сати превале растојање од петнаест и више километара и да се утврде у задатом квадрату. Пут десантника водио је кроз стрме и клизаве стазе, расквашене с пролећа и уске за пролаз технике. Сваки падобранац био је принуђен да носи додатну борбену опрему и опрему за логоровање.

Око једанаест сати пре подне 29. фебруара, падобранци су без обзира на лоше временске услове, пре датог времена освојили коту 776,0. Трећи вод Четврте чете, према раније разрађеном плану, одвојивши се од основних снага, утврдио се на суседној коти 787,0. Положај падобранаца чинила су стрма брда прекривена зараслом вишевековном буковом шумом.

29. фебруар. Дан је био облачан, како се сећа учесник тог боја, Херој Русије, старији водник Александар Супонински. На планини је била магла. Под плаштом облачне измаглице, док се главница Чете бавила подизањем логора и стрељачких места, са коте 776,0, на врх Истивкорта у 11:30 је стигла извиђачка патрола. Тада су на планини Истивкорт већ били бандити…

Борба је почела изненада. Терористи су напали из заседе. Падобранци су им одговорили ватром из аутомата и митраљеза. Извиђаче је подржала артиљерија, коју је кориговао капетан Виктор Романов. Али, убрзо је постало јасно да су бандити бројно надмоћнији, и извиђачи су добили наредбу да се врате назад, на коту. Под тешком непријатељском ватром, патрола се пела на коту. Одступање је покривао вод поручника Воробјева. Али, у том тренутуку смртно је погођен мајор С. Г. Молодов. Тако је први војник Шесте чете који је погинуо био њен командир. Команду су преузели капетан Роман Соколов и командир батаљона Марко Јевтјухин.

Бандити су покушали да заобиђу чету са крила, али су им борци Прве чете, који су затварали пролаз дуж корита реке Абазулгол, пружили отпор. Пошто је позиција Прве чете била припремљена за одбрану, терористи су овде претрпели губитке и пренели главни удар на Шесту чету, чији положаји несу били утврђени и припремљени за ватрени окршај2.

Шеста чета је била на удару. Десило се да је непријатељ кренуо у пробој свим силама управо ту, на коти 776,0. Према најскромнијим проценама, непријатељ је по броју надмашивао падобранце двадесет пута.

Кота 776,0 - 2005. године
Кота 776 – 2005. године

У 16:00 борба је већ била у пуном јеку. Противник је ишао у напад за нападом. Положаји Чете су гранатирани минобацачима, после чега су терористи са разних страна покушавали да се попну на коту. Према речима заставника Андреја Поршњева, који је преживео ту битку: „У једном тренутку они су кренули фронтално на нас. Наилази један талас, ми пуцамо, пола сата предаха – и још један талас… Било их је много. Просто су ишли на нас: очи исколачене, урлају: Алах акбар“. Бандити су имали велике губитке, али и у Чети је било рањених и погинулих…

Јединице које су се налазиле на суседним котама, покушавале су да помогну Шестој чети, али терориста је било превише, тако да се није било могуће пробити. Због густе магле и букове шуме, која је расла на месту битке, авијација није била у стању да пружи помоћ. Реалну помоћ Чети могла је указати само артиљерија, која је покривала подоножје коте 776, 0 и планину Истивкорт челичном кишом. Заједно са Шестом четом на коти се налазио официр за навођење ватре, капетан Виктор Романов, који је без обзира на рањавање, наставио да коригује ватру… Према речима генерала Трошева, за време борбе, артиљерци 104. пука испалили су 1200 (!) граната „од чега је боја на цевима обгорела а затварачи су испадали“. Артиљерија је нанела велику штету бандитима.

Поклонички крст на коти 776
Поклонички крст на коти 776

Али, без обзира на помоћ артиљерије, ситуација је била критична. „Духова“ (бандита у војној терминологији – прим. прев) је било много и свакога часа су им пристизале нове снаге. Долазило је и до блиске борбе! Андреј Комаров, један од падобранаца прича: „Борба је била блиска. Прса у прса. Ко је шта дохватио, тиме се борио, оружје је често био и ашов…“.

У жестокој тучи коришћени су сви предмети који су били при руци: аутомати, ашови, бајонети, камење, палице… Падобранци су се борили против дрогираних бандита, озверевших од наркотика3. Испред терориста ишао је најбољи Хатабов одред – „Џимар“, али да скине чету са коте, ни он није могао.

Тада су се вође терориста одлучиле на лукавство. Падобранцима је предложено да се повуку. „Терористи су нам“, сећа се Роман Христољубов, „предлагали да се предамо. Вриштали су: Руси, предајте се… чули смо како су нам нудили: Предајте се, отворићемо вам пут да одете, али нико на то није реаговао.“ Преко радија су нудили новац, али чета је остала на месту, и бандити су појурили у нови напад.

Већ је била дубока ноћ. Борба се наставила у мраку који је осветљавала једино експлозија граната и ватра аутомата. Скоро сваки падобранац био је рањен. Али, без обзира на ране, нико се није повукао.4 Командири чете су се борили и гинули заједно са својим борцима: командир батаљона Марк Јевтјухин, поручник Алексеј Воробјев, Александар Рјзанцев, Дмитриј Воробјев, Андреј Панов, Александар Колгатин, Андреј Шерстјаников, капетан Роман Соколов, поручник Дмитриј Кожемјакин… Чета Кожемјакина налазила се на мети удара терориста. Рафалним огњем из аутомата извиђачи су косили терористе. Али, муниција је била на измаку. Борили су се прса у прса…

У један сат ноћу 1. марта, на молбу командира 104. пука, на положаје терориста испаљена су три рафала из ракетних бацача „Град“. Терористи су отишли. Битка је неко време утихнула. Интензивнијих напада од 03:00 до 05:00 ујутро није било. Искористивши то, у помоћ Шестој чети пробио се Трећи вод Четврте чете, који је био на суседној коти. Тим водом је командовао поручник Ољег Јермаков, са којим је био заменик командира батаљона Јевтјухина, мајор Александар Достовалов. За време пробоја, поручник Јермаков је рањен. Схвативши да је рана смртна, храбри поручник је остао да покрива пробој вода. Ољег Јермаков је погинуо, али вод је успео да се пробије до рањених падобранаца. Наравно, значајнију подршку један вод није могао да пружи. Мајор Достовалов је такође био рањен. Али, Шеста чета, видевши борце Четврте чете, схватила је да није напуштена! Морална подршка је била велика, и већ у пет сати ујутру падобранци одбијају нови напад.

Схема борбе на коти 776
Схема борбе на коти 776

Потпуковник Марк Николајевич Јевтјухин стално је био на вези са командом. Његови поступци су били јасни, није било панике. Али стварне снаге више нису имали: ујутру је остало живо свега неколико људи… Почео је нови напад. Без пуцњева, са крицима „Алла!“, бандити су кренули у пробој. Марк Јевтјухин се јавио последњи пут 1. марта у 06.10 ујутру, његове речи биле су следеће: „Лево педесет! Збогом, момци..!“ Чета је позвала ватру на себе…

За време те паљбе бандити су претрпели велике губитке, али су ипак успели да се пробију до коте. Терористи су однели тактичку победу, кота је физички била уништена, али духовно… Даље од коте 776,0 теористи нису могли да напредују. Да се пробију у Дагестан и да понове Будјоновск није им се дало. Морално, они су били потучени. Своје зло и мржњу искалили су на телима погинулих падобранаца. Дан након битке, када се на коту испела наша војска, пред очима су им се указала унакажена тела јунака.

Само безначајне банде су успеле да се измигоље из прстена. Морално поражени после боја са Шестом четом, терористи су се предали. За неколико дана под Селментаузеном, први пут у противтерористичкој операцији, у пуном саставу капитулирао је крупни одред терориста – њих више од 70! Промрзли, деморалисани главосеци нису видели више смисла за отпор. Фактички у борби на коти 776,0 Шеста чета је решила судбину читавог Другог чеченског рата. Да су се терористи пробили у Дагестан, сви плодови летњих и јесењих победа 1999. године у Дагестану, према грубој рачуници, били би узалудни. Али то се није десило.

Војно-патриотски клуб „Шеста чета“
Војно-патриотски клуб „Шеста чета“

Али, која је била цена победе? Погинула је чета војника. Од деведесеторице људи, живи су остали само шесторица: Роман Христољубов, Алексеј Комаров, Андреј Поршњев, Јевгеније Владикин, Вадим Тимошенко и Александар Супонински. Осталих осамдесет четворица остали су да леже на коти 776,0. У том боју, победивши страх, млади момци – падобранци (многи су имали само по осамнаест, двадесет година) супротставили су се главосецима, плаћеницима. Тешко да је тада неко од њих могао да зна да гине за високе идеале и Отаџбину. Борци Шесте чете просто су гинули једни за друге. Они су се борили и умирали за своје пријатеље и другове5. Сваки од њих учинио је подвиг саможртвовања, следећи Христову заповест о томе „да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15:13).

Шеста чета - погинули
Псковски падобранци погинули у бици за коту 776

Од те битке прошло је пуно година, али и даље остају многа питања и тумачења. Расправља се о броју терориста и њиховим губицима, о томе зашто је Чета изгинула. Али једно је јасно: падобранци су остварили духовну победу и извршили подвиг саможртвовања. А успомена на њихов подвиг6 је жива.

(1) Ампеловскии В. Бои после смерти (Бој после смрти). Интервју са учесницима боја на коти 776,0 http://www.memo.ru/hr/hotpoints/caucas1/msg/2004/03/m19334.htm

(2) Козлов В, пуковник. Последнии бои. С. 14. Падобранци Шесте чете нису успели да се припреме како треба за битку. На коту су стигли око 11 ујутру 29. фебруара, а напади су почели већ у 12:30-13.00.

(3) После битке, на положајима терориста била је пронађена велика количина шприцева и наркотичких средстава. Уп: Кота 776,0. Репортажа телевизије РТР. Март 2000.

(4) После борбе, када је на коту стигла наша војска, тела погинулих падобранаца пронађена су на борбеним местима: без обзира на повреде, нико није напустио своје позиције. Уп: Кота 776,0. Репортажа телевизије РТР. Март 2000.

(5) Тако, падобранци 3. вода 4. чете, заједно са поручником Ољегом Јермаковнм и мајором Достоваловим нису морали да улазе у борбу. Они су стајали на суседној коти и нису били обавезни да је напуштају. Али, верни принципима падобранског братства, они су пошли у помоћ својим друговима – пошли су да погину заједно са њима, пошто је било јасно да се води борба против многобројнијег непријатеља, и да свеједно не би добили битку.

(6) У наше време о падобранцима Шесте чете снимају се филмови („Они имају част“, „Олујна врата“, „Пробој“, „Руска жртва“), пишу се песме, дижу им споменици. У част бораца и официра Чете дају се имена улицама и школама. Подвиг падобранаца има велику улогу у патриотском васпитању омладине. У спомен на Шесту чету организују се спортски турнири и игре младих. Тако, при храму Владимирске иконе Мајке Божје у Јужном Бутову постоји војно-патриотски клуб по имену „Шеста чета“. Мото клуба су речи: „За другове своје“.

 

Извор: Православие.ру, Светигора
Превод: Православна породица

Коментари (3)

  1. dejan каже:

    PO ME NI NE VREDI UOPSTE PISATI OVAKVE STVARI STA VREDI NEKAKVIH USPEH NEKE CETE IL I BRIGADE KAD IZGUBIS TERITORIJ SVE ZRTVE ZNOJ KRV PADNE U VODU ISTI TREN KAD POTPISES UGOVOR S NEPRIJATELJEM I ON TE PREVARI KAO STO JE NATO PREVARIO MILOSEVICA S REZOLUCIJOM 1244 DOVEO NATO VOJNIKE UMESTO UN SNAGA I TU JE KRAJ PRICE .SRBI NAPROSTO NEMAJU U TOM ZAPADU SAVEZNIKE KOJI IDU U NJIHOV INTERES I UVEK STRADAJU ZADNJIH 200 GODINA OD ZAPADA SVE JE TO UZALUDNO SAMO SE GINE BEZ REZULTATA

  2. Stanojko каже:

    Rusiju niko ne moze da pobedi zato sto je velika vec zato sto ima ovakve junake.

Напиши коментар