Пише: Витали Жучни
Скраћујући фронт по замисли Живојина Мишића, српска војска није бранила Београд у јесен 1914, јер је на месту граничне карауле, како то он срдито рече у полемици, остављајући га 30. новембра, за кратко.
КуК солдатеска тек 2. децембра крајње бојажљиво улази својим претходницама у опустели град, плашећи се српске заседе и своје изгибије.
Међутим, то није нимало сметало Аустро-Угарима и њиховој штампи да помпезно објаве свету како су „трупе под борбом заузеле српску престоницу“, а командант 5. армије генерал Франк шаље честитку цару Фрањи Јосипу II:
„Веома сам сретан што могу замолити Ваше царско и апостолско и краљевско величанство, да на дан испуњења 66 година Ваше сретне владавине, поднесем пред ноге најлијепше честитке 5. армије као и најлијепшу вијест, да су данас Ваше трупе заузеле град Београд“!
Генерал Франк ће организовати и параду у готово празном граду, из кога је побегао народ плашећи се терора, док су пред камере сниматеља бечких, кундацима истеривани преостали становници да се „обрадују“ царско-краљевској сили у свечаном дефилеу.
О паради у Београду писао је у „Тајмсу“ Крафорд Прајс следеће: „Ушли су са развијеним заставама и музиком на челу. Било је много весеља, много светковина и пијанки. Мађарска застава лепршала је на краљевом двору, а истовремено се на вешалима њихало дванаест обешених људи (одбили да поздраве параду!)“.
Век после, београђани и даље одбијају да се веселе „европским парадама“ у свом граду, јер памте и време зла и зле учинке њине!
Тога дана када је Аустро-Угарска војска ушла у Београд, на двору цара Фрање Јосипа II приређено је славље. Церемонијом је предвиђено да се у присуству званица прочита пригодна честитка генерала Франка, а један заслужни стари генерал и преда кључеве Београда.
Када је већ свечаност почела, досетио се неко да пронађе повећи кључ и дода га старом генералу који се опсети да кључ мора бити на јастучету, те он у ходу смаче са прве столице једно јастуче срмом извезено, и уз бурне овације присутних, предаде кључ (наводно београдски) раздраганоме суверену!
Када се стари владар повукао у своје одаје имао је шта и прочитати. На јастучету је нека дворска дама, ко зна када, сећајући се пријатних тренутака на њему проведених,извезла поруку: „Све што је лепо, кратко траје“ – као пригодне пророчке речи, јер је управо тога 3. децембра почела српска контраофанзива, познатија као Колубарска битка.
Само тринаест дана касније, дуга зимска ноћ окована ледом, претворила се у ужас који се заувек памти. Остаци 5. армије, 32.000 људи који су преживели катастрофу у Србији, нашло се на обали Саве, испред српских пукова који незадрживо надиру. У страху и хаосу бежи славна солдатеска „цивилизоване Европе“, остављајући не само опљачкану имовину београђана, већ и топове своје, симбол моћи и части сваке армије!
Сведок ових догађаја Крафорд Прајс писао је у „Тајмсу“: „Воз за возом спуштао се на реку, понтони су тонули под теретом… Топови су бацани у Саву, војници су се панично међусобно тукли борећи се за место… Око 440 кола остало је у вароши, већином напуњене пљачком…
Аустро-Угари су опустошили двор, музеје, цркве, домове. Разваљивали су станове и односили све што је имало вредност. Демолирали куће и град. Све су загадиле примитивне хорде Аустро-Угарске царевине“…
О 50-то годишњици славних победа српске војске у тадашњој заједничкој држави, сачиниће ЦК СК Србије предлог прославе, достављајући га некадашњем štabs-feldvebelu KuK armije Jосипу Брозу (Tито), на упознавање и одобрење.
На предлог да се напише чланак о политичком значају и војно-теоретској вредности битака на Церу, Дрини и Колубари, Броз је одговорио: „Само са војне тачке“!
У програм је ушао и рад Војноисторијског института (пет монографија) о великим биткама 1914. године. На овај предлог је Броз дао коментар: „Да, али само са војног аспекта“, плашио се политичке оцене значаја тих победа.
Посебно је одбацио предлог да се сними филм „Колубарска битка“, ту је био изричит – „Не, ово је јако штетно!“
Он зна да монографије и новинарске чланке чита релативно мали број читалаца, и то оних који о биткама и победама већ понешто и знају, али филм и то играни, је нешто друго. Гледа га велика маса људи, поготово када се прикаже и на телевизији, што би било неминовно.
Пораз аустро-угара, па тим и Хрвата и самог Јосипа Броза у Великом рату био је сраман, и он то никако није смео тада дозволити, да се истина у пуном обиму и сазна.
Хоће ли век после величанствених победа, Срби ипак најзад снимити играни филм о Великом рату, или се у учесталим „сесијама под шљивом“ у дворишту надбискупије РКЦ београдске и посети ватиканских великодостојника, крије нови „цензор“ који ће на евентуални сценарио филма и дописати — „Не, то је јако штетно!“
Поготово за „одрживи рам“ тетке Ангеле и усрећитеља из „претече“ ЕУ, који су толико прегли да најзад европеизирају те српске непослушнике, који никако не виде њихов труд и рад за „добробит“ тога неукротивог народа, на брдовитом Балкану.
У децембру 1914. Србија није имала снаге због губитака у два претходна рата, да на леђима потучене и разбијене царске армаде продре кроз „меки трбух“ Аустро-Угарске, стижући до Будима али и Алпи, а западни савезници из страха од евидентног помагања руској армији у Галицији, нису желели да се укључе на српском фронту, иако су имали расположиве ефективе за ту офанзиву. Тиме би Велики рат знатно краће трајао, а укупне људске и материјалне жртве у њему биле би много мање, нарочито српске.
Према службеним подацима које је дала Аустро-Угарска у рату 1914. против Србије и Црне Горе избачено је из строја 273.899 војника. Најновијим подацима аустријских истраживача, укупни су аустро-угарски губици 319.000 војника на српском фронту те 1914. године, у Великом рату.
Србија је своје победе крваво платила, њени су губици упола мањи али за њу далеко тежи, јер треба да се зна да је она тада била једанаест пута мања, од моћне царевине.
Током битака на српском фронту те 1914. године заробили су победници 76.591 војника, подофицира и официра, 70.000 пушака, 86 митраљеза, 192 топа разних калибара, 4.000 коња, 5 аутомобила, 2 авиона и 43 ратне заставе својих непријатеља.
Немачки историчари су после Аустро-Угарског краха у Србији писали: „После пораза Аустро-Угарске у Србији 1914. године, она више није способна да самостално порази Србију“.
На препоруку највиших кругова у Бечу, да изврши самоубиство након пораза своје „казнене експедиције“ у Србији, понемчени Словенац Oскар Поћорек искрено је одговорио – „хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када ма који аустријски генерал победи српску војску“!
За пет месеци ратовања против Срба спознао је надмени бечки слуга, да аустро-угарски генералштаб није дорастао српској врховној команди, да нема аустро-угарског генерала који је способнији од српског а да је и поред показане воље за борбу и храбрости при судару, аустро-угарски војник квалитетно слабији, од српског браниоца своје Отаџбине.
Већ век један, лажу хрватски војни историчари о разлозима пораза на српском фронту у Великом рату, упорно окривљују Чехе, да нису исказали довољно одлучности и храбрости као хрватски, бошњачки и мађарски војници у „казненој експедицији“!
Педесет година после ових великих битака, и сам Jосип Броз (Tито) у својим делима каже:
„Била је то старинска и неинтелигентна армија. Деловала је по правилима и формулама и умјесто да учи људе како да се боре, учила их је како да вјежбају. Снажно је одвраћала од индивидуалне иницијативе!“ – нимало нежалећи што је био на страни злочиначке „казнене експедиције“ у Великом рату.
Изјављује то у држави којом је суверено владао, а коју је ипак створио у Великом рату српски војник у опанцима, али са много иницијатве у ослобађању и земаља које нису биле српске, али се захваљујући вољи западних савезника нађоше заједно, са победничким српским народом у новоствореној СХС, која ће и њему самоме бити подарена, после Другог светског рата, на лично управљање и васпитавање неподобних Срба, који га нису демократски бирали за владара!
Век после, време је да српски историчари са много иницијативе крену у битку за истину о Великом рату у српским земљама, штетној и непријатељској улози разних „месија“ који су пустошили Србију, за интерес страних држава, религија, идеологија и интересних група, које и данас слободно организују „сесије“ по Београду, све настојећи и да заврше пројекат одавно назван „одржива Србија“ (само не и по мери самог српског народа!).
Време је да сам српски народ креира свој пројекат одрживости, на својој земљи, а да претходно не тражи став и мишљење разних доказаних „сорош- фарбаних“ кадета и кадеткиња са еуропских студија, где се већ век један, унијатским маказама кроји мапа „одрживе Србије“!
Извор: Фонд стратешке културе
