Бајка Црвенкапа – Вукова верзија

Живео сам у шуми. То је био мој дом о којем сам се бринуо и стално се трудио да га одржим чистим и уредним. Једног сунчаног дана, док сам уклањао остатке хране које су људи оставили за собом, зачух кораке. Погледавши иза дрвета угледао сам једну девојчицу са корпом како иде путем. Одмах ми се учинила сумњивом, зато што је била тако чудно обучена, сва у црвеном, са марамом на глави, као да је желела да је не препознају.

Иако знам да о људима не треба судити на основу њиховог изгледа, она је била у мојој шуми и чинило ми се исправним да сазнам мало више о њој. Упитах је ко је она, одакле долази и тако неке друге ствари. Прво ми је безобразно одговорила да не разговара са непознатима. Ја непознат? Ја који са целом својом породицом живим у овој шуми сам непознат? У том се она мало умирила и испричала ми причу о њеној баки. Бака је била болесна а она јој је носила ручак. Најпре, девојчица ми се учинила искреном особом и помислих како би било добро да се мало приведе реду и научи да није лепо да се кроз туђе двориште шуња тако сумњиво обучена.

Пустих је да иде својим путем, али пожурих пречицом до куће њене баке. Кад сам срео баку објаснио сам јој целу ситуацију, а бака се сложила са мном да би било добро да њена унука научи да се мало обзирније опходи према другима. Договорили смо се да се бака сакрије испод кревета док је ја не позовем.

Кад је девојчица стигла, позвао сам је у спаваћу собу, где сам лежао обучен у одећу њене баке. Зарумењених образа ушла је у собу и сместа направила једну увредљиву примедбу на рачун мојих ушију. И раније ми се дешавало да ме неко увреди, те сам покушао да не придајем важност томе и једноставно прокоментарисах да ми моје велике уши служе да бих је боље чуо. Оно што сам тиме хтео да кажем је да ми је она симпатична и да би требала мало да припази како се изражава. Али, она одмах потом направи једну шаљиву замерку на рачун мојих очију. Вама је сигурно јасно да се моји осећаји за малу девојчицу нагло почеше мењати, те она од симпатичне особе у мојим очима, одједном постаде једно врло непријатно створење.

Међутим како сам био искусан у уздржавању од беса, ја јој само рекох како ми моје велике очи служе да је боље видим.

Њена следећа увреда је стварно превршила сваку меру. Ја иначе имам проблема са својим великим зубима и та девојчица стварно није имала ништа паметније да ми каже но да ме подсети на моје велике зубе. Знам да није требало тако импулсивно да реагујем, али скочио сам са кревета и зарежао на њу, како ће ми моји велики зуби добро послужити да је поједем!

Морам одмах јасно да вам кажем да један вук никад не би појео једну девојчицу. То свако зна. Али на моје изненађење то блесаво девојче поче да трчи кроз кућу и да вришти. Потрчах за њом у покушају да је смирим, скинуо сам бакину одећу са себе. Али, одједном се зачу лупа и на вратима се појави шумар, човек од своја два метра висине, са секиром у рукама. Угледавши га схватих да се налазим у великој невољи. Брзо сам искочио кроз прозор и побегао.

Било би лепо кад би ту причи био крај, али бака никада никоме није испричала моју страну приче. Убрзо после тог догађаја се раширио глас да сам ја једно ужасно створење којем се не може веровати. Не знам шта се касније збило са девојчицом, али могу вам рећи да сам ја до краја свога живота остао несрећан.