Асимиловани Србин Скендербег

Пише: Слободан Јарчевић

Одричући се вере, Срби одбацивали и нацију, а то није учинио ниједан други исламизовани народ

Претапање Срба у друге нације дешава се од најдавнијих времена и у многим крајевима Европе. Размере ове појаве су такве да заслужују посебно истраживање.

Није разумно овакву, погубну, појаву занемарити, а све последице те појаве брзо заборављати. Посебно, не зато што су традиционални освајачи Балкана, одливене српске саплеменике, користили за геноцид над преосталим Србима. Тако су Турци против Срба, у ратовима, користили потурчене (или исламизоване) Србе из Рашке, Црне Горе, Херцеговине, Босне и са Косова и Метохије, а Немци и Хрвати, поред муслимана и покатоличене Србе из Далмације, Херцеговине, Босне, Славоније и осталих српских крајина.

Кад корен немаш, другом крадеш! Скендербег са српским двоглавим орлом на грудима.

Кад корен немаш, другом крадеш! Скендербег са српским двоглавим орлом на грудима.

Сви наши непријатељи користили су против Срба и поарбанашене Србе, којих међу данашњим Шиптарима на Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори и Албанији има велики број.

Претапање Срба у Шиптаре, почело је већ у средњем веку, док су Шиптари, као Срби, били хришћани. О томе пише др Владан Ђорђевић у историјском осврту: „Арнаути“, објављеном у „Катена Мунди“ (Матица Срба и исељеника Србије и „Ибарске новости“ из Краљева, приређивач Предраг Драгић Кијук, 1992):

Словенска имена, вели аустријски конзул Хан, тако су силно распрострањена да се налазе и у најнеприступачнијим гудурама Арбаније. Словени су некад били најмногобројнији становници ове земље. Арбанија је била преплављена Србима и Бугарима. Малисори и данас знају да су намалисорским висовима становали Срби. Северна арнаутска племена сећају се свог словенског порекла. Хоти, Кастрати и Клименти знају да су рођена браћа црногорским племенима Кучима, Братоножићима и Пиперима.

Једини аранутски јунак Скендербег био је српског порекла. Мирдити имају предање да су бугарског порекла, а у Тирани данас (1912), живи 2.000 Срба.

Аустријски конзул Хан наводи да, према доказаним границама простирања језика, излази да Словени нису само освојили алпијски део Албаније, него да они још и данас (1912) живе у северном порубу земље. Некад су Словени насељавали и целу јужну страну аспијског чвора. Оно неколико арнаутских насеобина на северној страни алпијског чвора, обележава само народно предање у доцнијој арнаутској колонији.

Арбанаси су имали два распрострањенија језика и то она којима говоре Геге и језик јужних Арнаута, који се зове Тоске. То су толико различити језици да се Геге и Тоске, међусобно, не разумеју.

Аустријски конзул Хан, с немачком савесношћу и примерном издржљивошћу, дуго је радио да пронађе сваку ситницу, корисну за карактеристику Арнаута, њему толико драгих, али није нашао ни једну арнаутску јуначку народну песму. Све што је нашао беху неколико мале љубавне песме и неколико народне пословице.“

Др Владан Ђорђевић, приказује Албанију српском земљом, наводи да су њом владали, пре Немањића: кнез Владимир, затим, Тихомир, Глава, Голем, Слава, Ивица, Михаило Воисављевић (1077). Михаило је установио независност Српске православне цркве у Приморју, с владичанством у Бару, више од сто година, пре него што ће Свети Сава прогласити аутокефалност Српске православне цркве.

Недалеко од Скадра на Бојани, сахрањен је српски владар из 11. века Михаило и син му Бодин, чија држава је била од Цетине и Саве до Дрима и Приштине, с престоницом у Скадру.

У тако препознатљивој српској земљи, Срби су асимиловани и то од ретко насељеног народа који није имао ни јединствени језик, ни писмо, ни народну поезију. Италијански књижевник из 16. века Теодор Спандуци описао је живот Скендербега, чиме нам је оставио податке о раном претапању Срба у Шиптаре:

Скендербег, човек лично храбар, био је српског порекла и био је толико заслужан, да су га ценили не само Арнаути, него и други народи. Био је син Ивана Кастриота, који је владао у Маћи и Уменестији. Мајка му је била Војислава, кћи господара Полога, једног дела Маћедоније и Бугарске„.

У својим истраживањима, др Јован Цвијић потврђује асимиловање Срба од стране Шиптара у Албанији:

Чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Њихова земља изван главних комуникацијаи, у турско време, запуштена, није пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на исток и почели насељавати плодне долине.

Под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Албанији су исламизирани и поарбашени, изузев једног дела у области Голог брда, на левој обали Црног Дрима и оних који су пребегли у унутрашњост Балкана„.

Шта да закључимо о српском, лаком, одрођавању? Можда да се подсетимо да ли се то одрођавање дешава, и у којој мери, код других народа.

Кад су Турци прешли на ислам, узимајући га од Арапа, остали су Турци; кад су Шиптари прешли на ислам, остали су Шиптари; кад су Иранци прешли на ислам, остали су Иранци; кад су Курди исламизовани, остали су Курди, као и Чечени и многи други народи. Међу Арапима има много православних и католика, али су Арапи, као што су то и Арапи муслимани.

Само Срби, кад пређоше на ислам, не желеше више да се зову Србима!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *