Аналитичар дугог трајања

Aутор: Жељко Будимир

Живимо у мећави „аналитичара“, „коментатора“, „експерата“ како домаћих тако и страних. Међутим, њихова заједничка карактеристика је кратко трајање, зато смо и разговарали са Мирославом Лазанским за кога можемо рећи да је аналитичар дугог и запаженог трајања. Господин Лазански је сигурно најпознатији војно-политички аналитичар са простора екс-Југославије. Новинарску каријеру је започео у Загребу радећи у листовима Вјесник, Данас и Старт. Из Загреба одлази у Београд почетком рата у Хрватској, где и данас ради као коментатор Политике. Као ратни дописник извештавао је из рата у Авганистану, из ирачко-иранског сукоба, грађанског рата у Либану, Пустињске олује, из ратова у Чеченији, Заиру, као и задњих ратова у Либији, Сирији и Украјини.

miroslav-lazanski

Господине Лазански, за моју генерацију, Ви сте синоним за војно-политичког аналитичара, као и за већину људи који су живјели у другој Југославији. Шта је тајна Вашег трајања?

Ја имам срећу у животу да радим посао који ми је истовремено и хоби. Дакле ја се, као клинац, нисам толико бавио музиком и спортом, ту и тамо сам мало играо фудбал за екипу факултета, али нисам чак ни превише нешто излазио по диско-клубовима, само сам се комплетно посветио тој врсти интересовања и тој врсти литературе. С друге стране мислим да ипак, колико–толико, настојим да очувам неку врсту објективности у писању, да кажем и једнима и другима – а под једнима и другима мислим на Исток и Запад – кад су у праву, a кад нису у праву. То би била нека моја тајна трајања. Посвећеност послу, с друге стране, ипак већина мојих тема из мог новинарског опуса је јако везана за спољну политику и за ратове у свету, нисам био толико изложен нападима дневне политике на мој новинарски рад. Ја сам се ипак више бавио спољнополитичким темама, него унутрашњополитичким. Онда вам то дā неку врсту могућности да дуже трајете, него што би евентуално трајали да се бавите унутрашњополитичким темама.

Како гледате данас, са временске дистанце, на Југословенску народну армију? Да ли је то била стварно озбиљна оружана сила, обзиром на њен изненадан и брз крај?

Нисам присталица тезе оних новинара који су цело време причали, а то се некако одомаћило, па су често пута ти који критикују ЈНА, причали да смо били четврта војна сила у Европи. Бивша ЈНА то никад није била. Била је само једном и то код Трста 1945. кад смо у у завршним операцијама за ослобођење Југославије имали 800.000 људи под оружјем. Значи, у Европи, прва војна сила био је Совјетски Савез, друга су били Американци, трећа су били Енглези, а четврта је била Југословенска народна армија, односно тада Југословенска армија, која је била јача од Де Голове армије. Послије тога више никада нисмо били четврта сила, јер коначно, први су били Совјети, други су били Французи у Европи, трећи Американци, четврти Немци. Испред нас су били и Шпанци, Пољаци, једно време испред нас били су чак и Чеси и Италијани. Ми смо били међу првих 10 можда у то време, али смо били војна сила. Кад гледам из данашње перспективе, око ЈНА, проблем је била негативна селекција кадрова. У ЈНА су многи официри ишли не зато што су волели тај војни позив, ипак је то била нека врста мушког изазова, адреналин, него су то била већином сиромашна деца из радничко-сељачких породица, која нису могла да студирају цивилне факултете, па онда, дај идем, у војну академију. Из тога не можете да добијете лидера, официра лидерских способности, а с друге стране тај систем комунистичко или социјалистички, како год га узели, није школовао официре лидере, људе који индивидуално размишљају, људе који имају своје ја, него је то све било подложно копији совјетског система. Наравно, свака војска мора да има субординацију, али није било те личне иницијативе старешине. Значи, ако не постоји више наређење, са вишег војног места, они једноставно нису знали шта да ураде, шта да предузму. С друге стране, та негативна селекција је довела до тога да смо ми имали кадровску политику у бившој ЈНА, која је диктирана и националним саставом, па сте имали и неке официре који су напредовали само зато што су били припадници одређених нација, иначе никад не би напредовали том брзином и добили те чинове и те позиције да нису били припадници тих нација које су, рецимо, дефицитарне у том саставу Југословенске народне армије. Кад гледамо ту структуру армије, она је можда док је Тито био жив, без обзира шта ко мислио о Титу, била спремна да изврши све задатке када је у питању спољна агресија. Мислим да би се добро тукла, имала је мотив, имала неког морала, било је неке унутрашње чврстине, било је солидно наоружана. Не заборавимо да је до 1982. године Југославија имала јачу авијацију него што је имала Италија. Ми смо имали на Јадрану јачу ратну флоту него Италијани у Јадрану. Додуше, Италијани су већину те ратне флоте држали у Таранту, односно више на Средоземљу него што су држали у самом Јадрану. Имали смо модерне подморнице класе Херој и Сава, које су биле квалитетније од њихових. ЈНА је била конципирана за одбрану земље од спољне агресије, није била спремна нити је разрађивала сценарио неке унутрашње побуне и њеног сламања, било каквог сепаратизма у тадашњој заједничкој држави. Кад је дошло до тренутка почетка рата у Југославији, ми смо на несрећу имали три–четири генерала на највишим позицијама који нису били дорасли том изазову, који нису знали шта да ураде, плашили су се било какве самосталне иницијативе ван одлука Председништва Југославије, иако је постојећи Устав из 1974. године имао најмање две клаузуле које су давале ЈНА право на војну интервенцију у смислу заштите територијалног интегритета државе. Коначно, ми сви који смо били војници ЈНА смо полагали заклетву, која гласи да се заклињемо животом да ћемо бранити територијални интегритет Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ту је била и клаузула о брањењу унутрашњег политичког поретка, али ЈНА ништа није урадила, Председништво СФРЈ је било блокирано, неспособно и пуно издајника. И онда је дошло до рата. Кад погледам, не могу генерално да кажем, било је ту и квалитетних људи у тој армији, било је квалитетних официра, али на кључним местима смо имали јако великих фалинки и промашаја. Чак и кад погледате, тај регрутни контигент ЈНА ’91.–’92. године, он је извукао све операције које су биле добре. Што се тиче ЈНА, то су извукли војници, активни војници – 18 година, 19 година и млади официри ЈНА.

У контексту прошлог питања, да ли мислите да су Срби били највећи губитници у Југославије?

Да, мислим да јесу. Југословенска идеја је старија од било које југословенске државе. Она је изворно потекла од Хрвата и Словенаца, Срби су се томе прикључили на Крфу. Ја не сматрам да сви проблеми српске нације проистичу из Југославије, мислим да сви проблеми проистичу из распада прве и друге Југославије. Док је била прва, Краљевина Југославија, Србин је био цариник и на Сежани и на Ђевђелији, Србин је био шеф полиције и у Марибору и у Скопљу. Сви су били у једној држави, не само Срби, него и сви Хрвати. Југословенска идеја је била племенита. Нажалост, она се извитоперила, она је доживела једну врсту манипулације, она је изгубила ону своју првобитну мисао и на крају је постала мрска свима. Не само Хрватима, Словенцима, него и Србима. И ја схватам српске интелектуалце који су разочарани, с једне стране и мисле да Србија више никада не треба да улази у било какву државну заједницу са било којом од бивших република, било којом од сусједних земаља, осим можда Републиком Српском. Мислим да два брака нису била довољна за пројекат Југославија који се показао неуспешним, и ту је можда војвода Живојин Мишић био у праву кад је предлагао краљу Александру ампутацију северних делова оне Југославије. Међутим, за Југославију не можете кривити ни Тита, јер Југославију је створио краљ Александар. Интересантно, српски интелектуалци за све проблеме у Србији су осудили маршала Тита, а нико не каже – чекај, па краљ Александар је створио Југославију, Краљевска кућа Карађорђевић је дала бановину Хрватске у границама у којој су тамо. И кад је Туђман стварао своју Хрватску, рекао је: што бих ја од Милошевића тражио мање, него што ми је Краљевска кућа Карађорђевић давала – Хрватима – ’39.–’40. године? То је то. Мислим да је, нажалост, та југословенска идеја за дуго година уништена и поништена. Нажалост, зато што мислим да је била племенита, где смо сви били заједно и то је била једна моћна држава која је имала БДП негдје око 144 милијарде долара, а данас све државе бивше Југославије заједно немају толики друштвени бруто производ, а све су, појединачно, дужне више него некадашња Југославија заједно.

Да се вратимо у данашње време. Шта мислите о реформама одбране започетим након 2000. године, а нарочито о реформама министра Шутановца и какве су последице тих реформи на садашње стање у Војски Србије?

Шутановац и његова екипа имају и добрих и лоших страна. Добре стране су биле то што је подигао плате за војна лица. Друго, подржао је неке боље пројекте који се остварују, прије свега мислим на пројекте авиона Ласта, пројекат борбеног возила Лазар 1, то су пројекти који су започети за његовог времена. Оно што је лоше код Шутановца било је линеарно пензионисање кадрова. Ишло се у превремену пензију, па сте имали да падобрански инструктор у чину потпуковника који има преко 2.500 скокова одлети у пензију, јер нема уписану Командно-штабну школу. Шта ће њему Командно-штабна школа, ако је човек инструктор у падобранству са 2.500 скокова? Он је зато обучен, њега не треба терати на неке високе војне школе. Ужасно пуно кадрова квалитетних је пензионисано, зато што се војска линеарно смањивала, па смо ми од војске која је имала 75.000 војника, а за време НАТО агресије 1999. године и 130.000 војника, можда чак и више, свели војску једно време на скоро 29.000 војника. Значи војска се значајно бројчано смањила, па сад од границе са БиХ до Ваљева, немате ниједну војну касарну, ниједну војну јединицу. Једна бригада покрива целу територију Војводине. То је стварно супер-мало. Онда друго, Понош и Шутановац су војску престројили према британском моделу. Прва, Друга, Трећа и Четврта пешадијска бригада, настали су, оклопне бригаде, укинуте су, а направљене мешовите бригаде са тенковским батаљонима. Тенковски батаљон је организован попут британског при чему се заборавило и игнорисало да британски тенковски батаљон, односно британске копнене јединице имају сопствену авијацију, подршку сопствених авиона – лаких авиона и борбених хеликоптера. То наша копнена војска нема. Ми можда имамо једну, или две, ескадриле хеликоптера „Газела“ са противоклопним ракетама, а некада је бивша ЈНА имала на нивоу сваке армијске области ескадрилу, копнена војска је имала неколико ескадрила својих хеликоптера. Оне су биле под ингеренцијом РВиПВО, али су све биле потчињене командама армије. И сад имамо мешовите пешадијске бригаде које су, у смислу поседовања самоходне артиљерије, врло танке, имате само ове Гвоздике као и вишецевне ракетне бацаче типа Огањ. Имамо војску која је по уговору, професионалне војнике, тако да имамо ситуацију да у касарнама траву чешће косе потпоручници и поручници, а канцеларије усисавају мајори. Ушли смо у тај експеримент са професионалном војском, као грлом у јагоде, не водећи рачуна о позитивним и негативним ефектима свега тога. Тачно је да за компликовану борбену технику требају професионалци, а то je чак и бивша ЈНА имала. Рецимо, у морнарици и у ракетним јединицама, људи су били чисти професионалци, било официри или подофицири.

У контексту тога да ли сматрате да је укидање редовног служења војног рока била исправна одлука?

Мислим да није, додуше, нисмо ни укинули, ми смо само суспендовали служење војног рока. Ко хоће да иде – може, али то је три месеца, а три месеца је сувише мало. Постоје армије које нису укинуле војни рок, то су Грци, Турци, Аустријанци, Швеђани, нису укинули редовни војни рок. То не само да је једна психолошка веза између народа и војске и брана да се војска не претвори у преторијанску гарду владајућег режима, него је то изнад свега предуслов за добру ратну армију. Ја не знам од чега би Србија данас, да дође случајно стани-пани, формирала ратну армију. Немате резервисте, односно ја не знам какви су то резервисти, а само појавом питања из војних одсека да се евидентирају због вежби, њиховог новог ратног распореда, дигла се недавно фрка: је ли то позив на рат и мобилизацију? То никада пре није било, у оној бившој Југославији нормално је да идеш у резерву и на вежбе. У свакој другој европској држави постоји резервни састав, које иде на вежбе. Само у Србији кад те позове на вежбе – чак и ако те не зову, већ те позову да те упишу у неки нови евиденцијски распоред – овде се дигне фрка, да ли се то спрема нови рат? У таквој психолошкој ситуацији, то је врло тешко, ми немамо развијену резервну ратну армију. Колико, нико неће да каже колико, рецимо по пројекцији, би Србија требало да има у случају одбрамбеног рата ратну армију? Ми имамо сада 35.000 људи у систему одбране. Од тога је можда 12.000 војника. Остало су официри и подофицири и службе – Обавештајна, Контраобавештајна, ВМА, чистачице, курири, конобари итд. Ми имамо војника под оружјем за само једну дивизију. Једну дивизију на целој територији Србије! Када говоримо о положају Србије у светској политици, он је диктиран економском снагом државе, али и војном снагом. Нема успешне спољне политике без јаке армије која стоји иза тога.

Намеће се питање: колико уопште Војска Србија може да издржи без модернизације и шта мислите да би требали да буду приоритети те модернизације?

Војска Србије већ 25 година живи од ресурса бивше ЈНА. Ми користимо оружје бивше Југословенске Народне Армије. Ништа ново осим ових 10–12 школских авиона Ласта што су код нас произведени и ове хаубице Нора Б-52 које и извозимо. Пушке М-21 су у малом броју присутне у нашим јединицама, тако да приоритети наоружавања ове војске су пре свега, једна ескадрила вишенаменских борбених авиона, модернији радарски систем и набавка једног новог ПВО ракетног система. То је нешто што говори о суверенитету државе, барем на папиру. То би били најважнији приоритети Војске у смислу њене модернизације. Да, можда и модернија инжињерија, много опреме је застарело и истрошено, а што се и показало кад смо имали катастрофалне поплаве.

Шта мислите о овој експанзији жена у Војску Србије, нарочито ако ово питање посматрамо кроз искуство озбиљнијих, економски снажних држава, као што су САД, или Израел који су паметније употребили жену у одбрамбеном систему?

Нисам ја ту никакав мушки шовиниста, али ту постоје неки практични проблеми. Људи су се повели за модом, да 9% оружаног састава, активног, треба да буду жене и оне стварно треба да имају своје место у медицинским службама, евентуално у и неким радарским системима. Међутим, ви школујете и обучавате жену које треба да буду пунилац топа и сад, долази вам женско које има укупно 60 кила, а треба да потегне затварач, рецимо на оној чувеној НОРИ који је тежак 80 кила. И како ће она која нема ни 60 кила да затвори тај затварач, којом снагом? Имао сам прилику недавно да видим жену професионалног војника која чува једно складиште муниције. Она јадна није имала ни 50 кила. Под оним шлемом са пушчетином на рамену, танка, мршава, на киши, мислим да је пас залајао поред ње, она би побегла. Шта ће она сироче у мраку кад нешто шушне, залаје, или пукне, она ће се препасти, па и мушкарац ће се препасти, а не женско које има 21–22 године док цвокоће на киши у униформи. То је потпуно ненормално и неприродно.

Да ли мислите да Војска Србије довољно његује традицију, нарочито традицију Српске Војске из Првог светског рата. Није ми јасно како се десило да војска са тако славном ратном историјом означава своје формације бројевима као у Совјетском Савезу и има гардијску униформу још из ЈНА?

Мени је гардијска униформа добра јер није прекићена. Иначе, што је држава мања, економија јаднија, то су гардијске јединице искићеније. Погледајте само ову почасну јединицу Косовских безбедносних снага, те златне ешарпе, траке око шапки, амблеми итд. Косовска војска! Наша гардијска униформа није лоша, с обзиром на уклопљеност панталона, блузе, и чизама са шапком. Са друге стране, слаби су изгледи да уопште негујемо традицију означавања јединица Војске, као што су били Тимочка, Моравска, Дринска дивизија, или, рецимо, Гвоздени пук. То би свакако требало вратити, а зашто су те јединице назване бројевима: Прва, Друга, Трећа итд.? Па то је зато што је тако издиктирано из Вашингтона. Исто је тако код Хрвата и они имају Прву, Другу, Трећу, Четврту бригаду. Исто је у Босни и Херцеговини: Прва, Друга, Трећа бригада или пук. Такође то имате и у Македонији. Да никоме не падне на памет да ствара неку велику војну силу – има сви да будете по бројевима и мали, Велики брат гледа све! Војска Србије данас, слабо, минимално, негује традицију Српске Војске, а требало би, то је славна традиција.

Зашто Војска Србије не узме за своју свечану униформу модел по узору на униформу из Краљевине Србије, то је оригинална и препознатљива униформа, попут француске униформе. Мислите ли да је уопште значајно обнављање традиције те врсте?

Да, сигурно. Шта се мени не свиђа на садашњој маскирној униформи Војске Србије, то су ове капе. Те капе су лоше направљене, нису чак ни као код америчких маринаца, код њих се зна каква је капа, како изгледа и како се носи. Ово код нас лични на капу скретничара железничке станице у Подлуговима. Када их официри ставе, то је ужасно, боље да носе оне шапке, биће лепше.

Да ли је Војсци Србије потребан наредник и какво је уопште стање подофицирског кора?

Ја се слажем са тезом да подофицирски кор кључан за састав добре армије. Подофицир је онај који спроводи обуку и он је пресудан за стасање правог војника. ЈНА није имала добро решење за подофицире, у њој су подофицири били лоши питомци који нису после средње војне школе уписали Војну академију или је нису успели завршити, слично решење је и у Војсци Србије. Иначе, ја за време војног рока у ЈНА једва да сам пар пута видео надређеног подофицира и то је било на рекреацији када је дошао да играмо фудбал. Подофицири морају да буду основни извођачи обуке. Треба погледати филм Мела Гибсона „Били смо војници“ и видети шта ради главни наредник, како извештава команданта јединице о свим тим дневним догађајима, која је његова улога у борби, он је у ствари команданту десна рука. Нисмо ми још достигли тај ниво, ко зна можда немамо тај ментални склоп као што имају западњаци.

Као неко ко дуго прати ратове како процјењујете стање ратничког етоса и духа у Војсци Србије?

Званично, ми смо против рата. То је наставак оних Титових генерала који су говорили: „ Ми смо против рата, ми најбоље знамо шта је рат“. Ми смо против рата, а зашто сте се господо онда школовати? Начелник Генералштаба израелске војске је сјајно, пре пар година рекао: „Израелска војска има само два задатка, или ратује, или се спрема за рат, нема треће“. Стање духа Војске Србије је једна од, вероватно, највећих војни тајни, ако код нас још и постоје војне тајне. То је оно што занима обавештајне службе, али више их и не занима, јер може стање духа да буде не знам какво – стање духа политичара је оно што интересује Запад. Ако пажљиво посматрају изјаве наших политичара, онда им је све јасно. Да би нека војска ишла у рат, нација мора да буде спремна за то. Јер, у рат не улази само војска, у рат улази цела држава, цело друштво. Једноставно, ми немамо нацију спрему за борбу, немамо идејно, немамо мотивационо, апсолутно ни на какав начин спремност за било какав рат. А нисмо ни у материјалном положају.

Како оцјењујете војну вјежбу руских падобранаца са Специјалном бригадом Војске Србије?

То је била добра вежба, више бих рекао вежбица. Руси су показали да могу да пројектују војну моћ по неколико хиљада километара далеко од своје државе, избацили су шест-седам борбених оклопних возила десантних јединица, мало су провозали оним четвороточкашима, мало летели са малим беспилотним летелицама и то је то. За нашу војску је то било неограничено практично искуство да виде како се то ради изван наше војске. Мислим да је та вежба имала више политички карактер и политичку поруку, него неку велику војну употребну вредност. Руси нису могли код нас апсолутно ништа ново да науче, а наши су могли само да гледају ову руску технику и да јој се диве, са тугом у очима и болом у срцу, да посматрају оно што они имају, а ми немамо. Да виде како то делује кад наиђе шест великих Иљушина и избаце та оклопна возила.

Да ли Вам се чини да се природа рата трансформише? Криза у Украјини показује сукоб добровољачких и приватних армија. Ово је као нека најава постмодерних ратова у коме војник народне војске губи на значају?

Па, ми живимо у феномену приватизације рата. Живот регуларног војника постаје сувише скупа политичка категорија. Када погине регуларни војник у очима јавности то доста лоше звучи, надлежни онда пишу писма породицама, па то изађе у медије… Овако, кад употребите неку приватну, професионалну војну организацију која има уговор, нема шта да бринете то је њему посао, он је потписао да ће да гине, а то је приватизација рата. Она постоји неко време, мислим да је први пут ступила на сцену јаче у Ираку, а сада је имамо у Украјину. Најновија вест, коју ми јављају колеге из Русије, је да Русија оснива Легију странаца. Тиме ћете, рецимо као Француз моћи, ако хоћете, да ратујете за паре у саставу руских оружаних снага. Имају ли Легију странаца Шпанци и Французи- имају, Американци примају све могуће имигранте који дођу да ратују у америчкој армији, тако добијају америчко држављанство.

За крај једно полу-интимно питање, шта мислите да Вам је био најинтересантнији догађај на терену, од када извјештавате са свјетских ратишта?

Било је ту више и комичних и озбиљних ствари. Најинтересантније је било кад сам дошао први пут у Авганистан, ’82. године. У Кабулу, у центру града било је једно брдашце и ту је био хотел. Портир, који је био обучен као неки адмирал, носи главни беџ – беџ Црвене звезде. Одакле њему у Кабулу, у Авганистану, беџ фудбалског клуба Црвена звезда?! Ја сам навијао за Црвену звезду и кад сам видео то рекох: одакле ти, каже: неки трговачки путник ми то оставио. Такође, интересантна је та моја прва посета, тад сам први пут упознао Авганистан, а онда сам ’86. године отишао и други пут. Дуго сам чекао визу и онда су ми је одједном одобрили. Летим за Кабул преко Москве и чекам војни авион у Ташкенту. Кад одједном видим гомилу људи који изгледају као новинари. Ослушнем мало, чујем – шпански, француски, италијански језик и стварно, ти новинари иду у Кабул. Шта је сад то, откуд у Кабул? Слећемо, отварају се задња врата авиона, она рампа, пред том рампом је човек из министарства спољних послова Авганистана и каже да председник из Југославије иде с њим први. Какав председник, ја сам једини из Југославије? Каже: ви први, постројена је почасна чета, каже смотра. Ја прођем ту смотру као неки државник. Смотра, а ништа не знам о чему се говори. Сви остали новинари ушли у аутобусе и правац у хотел, ја идем мерцедесом у „Кабул Интерконтинентал“. Излазим и одједном схватам о чему се ради. Гомила застава, на централном месту је југословенска застава, поред су заставе Индије и Египта. Велики натпис на француском, руском и на енглеском језику: „Добродошли пријатељи из несврстаних и слободних земаља на конференцију новинара у знак подршке Влади и председнику Наџибулаху“. Ја сам требао да будем председавајући те конференције, јер је Југославија лидер Покрета несврстаних. Мени су наменили централно место, а ја у мајици, Lacoste, август месец, нисам понео одело, јер сам кренуо да видим рат, немам појма о некаквој конференцији. Југославија има дипломатске односе са Авганистаном на нивоу отправника послова, због протеста након совјетске интервенције. Видим да су ме ставили за председавајућег, поред мене представник Египата и Индије. Председник Наџибулах за говорницом, отвара конференцију, шта да радим! У првој паузи – након што је он је одржао уводни говор, док још није кренуо радни део, ја одмах у лоби хотела, назовем амбасаду, тад је Момчило Драшковић био отправник послова југословенске амбасаде у Кабулу, и кажем му: „Ја сам овде“. Његово прво питање је било: „Јеси ли донео наше новине, имаш ли неке наше новине?“, јер нема човек тамо новина. Рекох: „Имам новине, али имам и проблем“. „Седај у такси и дођи!“. Ја у такси и право у југословенску амбасаду. „Господине Драшковић, шта да радим, ови мене именовали, ја немам појма, биће проблем у редакцији кад се вратим“. Он каже: „Слушај, да ти не би имао проблема у редакцији, а да ја не бих морао да пишем извештај о томе шта је било, ти лепо њима реци да си дошао да видиш рат, извуци се из тог председничког положаја, седи тамо негде са стране, пусти нека Индија преузме председавање“. „А шта ћемо са заставом?“ „Нека наша застава остане тамо, како јесте“. И тако је и било, ја после фино објасним домаћину да сам у Авганистан дошао због рата, те да ме политичке ствари не занимају. Нисам више био у председништву, остао сам са стране, али су били врло коректни: нису ме искључили из програма обиласка Кандахара, Мазар-а-Шарифа итд. О тој конференцији дуго нисам никоме писнуо у Југославији, јер би избила велика фрка. Такође, отправник послова Момчило Драшковић није написао ниједну реч у извештају о тој конференцији. Касније сам све то објавио у Политици.

 

Извор: Нови Полис




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *