Агресија НАТО 1999. као тачка преокрета у светским односима

Пише: Живадин Јовановић

На Европском универзитету у Никозији, Кипар, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић одржао је предавање са темом „Од Београда до Дамаска“. Скупу, чији је организатор Истраживачки институт „Преметеас“ присуствовали су студенти, професори, истраживачи и више посланика кипарског Парламента. На скупу је представљена књига „Нео-милитаризам и маркетинг рата“ др Косте Гулиамоса, професора Европског универзитета на Кипру.

Јовановић је истакао да је агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. године представљала тачку преокрета у светским односима. Као највећа оружана сила у историји, НАТО је тада извршио напад на једну суверену европску земљу без одобрења Савета безбедности као јединог органа који је, према Повељи УН, овлашћен да одлучује о употреби оружане силе у међународним односима. Тиме је задат највећи ударац међународном правном поретку створеном после Другог светског рата и отпочела убрзана деградација међународних односа и институција, у првом реду Уједињених нација и ОЕБС-а.

НАТО је у агресији против Србије (СРЈ) нашао оправдање да не буде распуштен, војно-индустријски комплекс је на дужи рок осигурао раст поруџбина и профита, корпоративни капитал је представио своју глобалну челичну песницу, а САД су испословале повод за распоређивање својих трупа и ширење мреже нових војних база на Балкану, према Каспијском басену, руским границама и Блиском Истоку. Још током оружане агресије постављено питање – ко је следећи? Није се дуго чекало. Уследиле су инвазије и агресије на Авганистан 2001, Ирак 2003, Либију 2011, Мали 2012. Није непознато постојање листа „отпадничких“, „непредвидивих“, „диктаторских“ режима, по правилу, у земљама атрактивних геополитичких положаја или богатих резервама енергената и стратешких минерала.

Без обзира на специфичне околности, агресије су објашњаване лажним изговорима, а као „окидачи“ су коришћени инсценирани „масакри цивила“ и слични догађаји са потенцијалом за придобијање подршке оружаним нападима. Агресије је увек пратила оркестрирана пропаганда која жртве представља као „зло“, а агресора као богомданог месију демократије и људских права. Свака „хуманитарна интервенција“ НАТО остављала је за собом масу убијених или трајно неспособних цивила, жена, деце, разорене економије, сепаратизам, националну и верску нетрпељивост, једном речју, хаос. Паралелно су успостављани послушнички режими који су представљани као „демократски“, „одговорни“, „предвидиви“. Корпоративни капитал САД и других чланица НАТО је, преко таквих режима, експресно добијао концесије у најпрофитабилнијим гранама привреде, а нове војне базе су ницале као печурке после кише. Тако, на пример, након агресије на Србију (СРЈ) 1999. САД су на Косову и Метохији успоставиле највећу војну базу изван своје територије, затим, је уследило отварање три нове америчке базе у Бугарској, три у Румунији, и тако редом, преко Чешке, Словачке и Пољске до белоруских и руских граница. 

Постајало је јасно да су прави циљеви свих агресија НАТО освајање геополитички и економски важних региона, успостављање војне контроле комуникација, посебно траса нафтовода и гасовода, кажњавање и ликвидација непослушних лидера, заокруживање и ограничавање Русије и Кине, као и јачање зависности Европе, односно, слабљење њених потенцијала за самосталу улогу у глобалном распореду моћи.

У вези са односима НАТО – ЕУ Јовановић је рекао да између њих има извесне поделе улога, али нема стратешких разлика. Додао је да је јасно ко је у тим „партнерским“ односима старији. Подсетио је да је на самиту НАТО у Лисабону 2010. ЕУ и формално прихватила планове НАТО (САД) у Европи, као своје. Приметно је да су моћније земље Европе прихватиле и америчку терминологију тако да више европских лидера све чешће говоре о угрожавању њихових „националних и државних интереса“ далеко од својих, или ЕУ граница, најчешће на другим континентима и подручјима својих бивших колонија. Дакле, лидери најутицајнијих чланица ЕУ, које су се својевремено изјашњавале против коришћења агресије на Србију (СРЈ) као преседана, у новије време се понашају као да су одустале од свог ранијег става. Да ли их је у томе удружио притисак САД, или најмоћнијих мултинационалних корпорација, или су садашњи лидери тих земаља мудрији од својих претходника – за ову прилику је споредно. Битно је да су удружени у стратегији глобалног интервенционизма.

Јовановић је изнео да лично не верује у дуготрајност решења наметнутих агресијом и силом НАТО-а било где, па ни на Балкану. НАТО је свуда где је интервенисао остављао за собом хаос, етничке и верске суикобе, фрагментацију државних територија, последице коришћења оружја за масовно уништавање, као што су, на пример, пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе, графитне бомбе. Тзв. Споразум из Брисела о принципима нормализације односа између Београда и Приштине у суштини представља агло-саксонски диктат Србији да прихвати и фактички призна независност покрајине Косово и Метохија коју је Савет безбедности УН својом резолуцијом 1244 (1999) потврдио као интегрални део државне територије Србије! То што силом и уценама намећу САД, ВБ и Немачка развој ће демантовати као одрживо решење из следећих разлога:

Прво, тиме се Србији одузима део њене суверене државне територије, негира право на национални, културни и духовно наслеђе и идентитет. Илузорно је очекивати да ће се она (српски народ) икада помирити с тим.

Друго, тиме се грубо крше основни принципи међународног права, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС (КЕБС), међународних односа, и посебно, резолуција СБ УН 1244 (1999.) која представља експлицитну одлуку јединог органа задуженог за очување мира и безбедности, да је Покрајина Косово и Метохија интегрални део државе Србије у оквиру које може уживати само суштинску аутономију и ништа више;

Треће, моћници тиме стварају назови државу као легло организованог међународног криминала, тероризма и екстремистичког исламског фундаментализма који дугорочно угрожава интересе народа региона и Европе, на шта упозорава и недавна књига француског аутора Пјера Пеана „Један ‘праведни’ рат, за једну мафијашку државу“;

Четврто, признавање једнострано и противзаконито (противуставно) прокламоване „Републике Косово“ представља највећу подршку снагама концепта „велике Албаније“ од времена фашистичко-нацистичке окупације 1941. – 1945., чији носиоци имају отворене територијалне претензије према Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Благо је рећи да такав концепт представља отворену претњу миру и стабилности у овом делу Европе.

И пето, ако агресија НАТО 1999. године није могла да се оконча без ангажовања Русије, председника Јељцина, по позиву САД, онда је 14 година после тога, утолико теже замислити компромисно, стабилно и дуготрајно решење за статус Косова и Метохије без позива и директног укључивања у тај процес Русије, председника Путина. Тешко је поверовати у дугорочно стабилно и одрживо решење било којег европског проблема без учешћа Русије. Косово и Метохија је и те како европски проблем. Покушаји његовог решавања не само без Русије, него чак и против Русије, како то чине Ештонова, Рикер и Вестервале, је улузорно забијање главе у песак. Ни пристанак Београда на то није алиби за последице диктата.

Јовановић је констатовао да НАТО као производ хладног рата и заступник концепта униполарног света, не прихвата тренд мултиполаризације светских односа и тренд новог распоређивања моћи, јер жели да задржи монопол моћи и узурпира право напада на било коју тачку на Планети коју његове водеће чланице прогласе местом угрожених националних и државних интереса. Таква идеологија има за циљ да заустави историјски незаустављиви развој ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Зато је она много опаснија од конвенционалних мерила опасности.

Одговарајући на једно питања присутних, Јовановић је рекао да ревизија историје Европе ХХ века није сама себи циљ. То је, по његовом мишљењу, део стратегије ревизије граница у Европи. Реторички је поставио и питање – шта, на пример, значе повремени, мање или више отворени, захтеви за ревизијом Тријанонског споразума? Он је позвао на размишљање шта се десило када су одређене силе почетком ХХ века тежиле да изврше ревизију поделе колонија, односно природних богатстава? 

(Аутор је председник Београдског форума за свет равноправних)




1 коментар

  1. Aleksandar

    Tacno je sve to sto je iz goreg teksta receno,ali nemojte misliti da nije ni podeljeno i prirodno bogactvo.Dakle itoje podeljno na jedan nacin i to diskretno.To vam dodze kao sto sada naprimer imamo sudnje Apla i Samsuga za komponente ugradnju u njihovim uredzajima.Pa koje u stvari pravi valsnik i svioni su uprvau iz svog uglagledanja.Ali pravi valsnik nad svim tim cipovima i ugradnjama komponenti je NATO.Dalice multi polarnost da se omete zbog NATO ito je tacno.Bipolarizacija jeste pocela,samopitanje je da li je to prava bipolarizacija ili jedna lakrdija koju smo vec imali.Ali nebi smeli da se odustane od toga.Mislim na multipolarnos i bipolarizaciju prvu,Jer ovo sto je bilo i stoce biti vodi samo nekim problemima koji vec i samioni imajumedzusobno.I kada znamo da jeovo organizacija privatne vojske.Ima tu dosta stvari jos da se pise i prica.Zakljuci ovi su tacni,pa tu nebihmnogo dodavao i oduzimao.Ali na jedna nacini NATO nije vise ono stoje bio 1999.godine i tu ima i te kako probelma i nije ni kod njih takoidelano i glatko.Imaju i oni i te kako podebele i slabe tacke gde pucaju po svim osnovama.Tako da sve nije bas tako bajno ni kod njih samih.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *