А, шта је са правима поштеног човека?

Пише: Зоран Шапоњић

AMSS-protest

А, шта је са правима поштеног човека?

Свако данас у Србији има права сем радника, мученика и сељака паћеника. Сем часног, поштеног, и вредног човека!

Ево, нека данас или сутра, поштен човек, радник, онај коме је газда одерао кожу са леђа, а онда га због промила профита голог и босог истерао напоље, оног дана кад му се то прохтело, изађе на улицу да тражи своје право, да протестује… Неће држава подизати ни коњицу ни хеликоптере, нити ће на улицу слати оклопљену жандармерују да штити прва оног мученика који је стотину пута угроженији од оних који данас парадирају Београдом, па то још зову и парадом поноса. Неће држава заштити мученика, неће чак послати ни инспекцију газди, неће, него ће послати полицију да отера онога што се усудио да протестује!

Или, нек пробају сељаци паћеници, они који свој крвави труд и рад дају за будзашто, којима су дланови пуни крвавих жуљева, да изађу на пут, да траже своја права да се буне против оних који им деру кожу са леђа… Неће држава подићи коњицу и хеликоптере да их штити, да види шта раде накупци и прекупци, дерикоже, неће сигурно, него ће послати оклопљену полицију да припрети паћеницима да се помере са пута, да не дижу прашину ни буку.

Или, нек покуша мученик који је остао без посла и плате да месец или два не плати струју… Неће га држава заштити него ће му послати инкасанте са маказама да му струју исеку, да му децу оставе у мраку, послаће му приватне утериваче дугова, оне који ће да заплене и да продају и последњи џак брашна из куће. Наравно, држава ће онима који дугују милионе, који су обезбедили и унуке и праунуке опростити камате, замолити их да дуг намире у 99 рата, али ће оном мученику без посла исећи струју истог дана.

Нека проба мученик, радник, онај који плату није видео месецима да не плати порез на кућу или пар ари земље, неће га држава заштити, неће га питати кад је видео последњу плату, неће сигурно, него му неће дати да региструје бедног „југа“ или „кеца“ који му служи да из села довезе џак кромпира, да му деца не гладују. И, шта ћемо са његовим правима, ко ће Београдом парадирати да тражи права и слободу за њега?

Слушам данас, оне у Београду, који оно што раде зову парадом поноса, неку слободу помињу, као да су затворени, као да су иза жице… А, шта ћемо са слободом оних који ујутру у пекари намичу динар на динар да купе векну хлеба, који на пијаци купују 200 грама сира или пола килограма паприке, јер за више немају… Шта ћемо државо Србијо са слободом гладних, оних који ујутру немају да дају деци 100 динара за ужину, ко ће њих штити државо Србијо, ко ће за њихова права парадирати Београдом?

Не мораш државо због њих подизати хеликоптере и коњицу, али, можеш ли Србијо, показати барем мало више срца, можеш ли њима опростити коју камату, коју рату за струју… Је ли само „парада поноса“ по стандардима Европске уније, или у тим стандардима нешто пише и о праву на живот достојан човека?

Може ли се њихов глас чути у Србији? Глас заглушен буком бесних, буком која стиже са „фарми“ из „парова“, буком са насловних страница са којих урлају бесни и покварени, саможиви…

Не, неће се чути њихов глас. Неће се чути скоро у Србији глас оних који сваког јутра отплачу над својом судбином и судбином своје деце која ће можда и завршити школу а после, кад дипломирају неће имати где да се запосле. Не, глас унижене, понижене Србије се не чује. За њу нико не парадира.

Зато се чује глас оних који бесни парадирају Београдом. Они ће данима имати насловне стране новина, биће их пуни екрани, гледаћемо како се смеју у лице бедном и гладном народу.

Србијо земљо бедних и понижених. Србијо земљо побеснелих.

 

Искра




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *